У једном селу у нашој близини догоди се да се у једном дану упокоје двоје људи, старац и старица. Нису били ни у каквом сродству, али су у капелу донети обоје. Пролазио је ту силан свет: родбина, кумови, пријатељи, комшије како би се са уснулима опростили и за њихову душу помолили.

А преминула старица је, међу својом родбином, имала и сестру, са којом се није видела годинама, тачније и неку деценију. Но, сестра је, чувши да се ова упокојила, дошла да је испрати. Али време и отуђеност чинили су своје. И тако, кад је сестра дошла пред капелу и пришла ковчегу, она поче да се јада:

- Сејо моја, ето, опрости, нисмо се посећивале годинама. Гледала сам те само на сликама и сад, док лежиш овде, могу само да кажем како си се много променила да те препознати не могу.

У том старица приђе још ближе и готово са неверицом изјави:

- Јао, па теби су и бркови порасли, сестро мила!

Наравно, жена је, уместо код сестре, пришла ковчегу у којем је лежао старац, а прича ова је прерасла у анегдоту која се сад већ надалеко преноси.

 

За причољупце анегдоту је прибележила причалица