Премда разоткривен, ја се и даље не усудих издавати покретима. Улога немог сведока некако ми је највише одговорала у тим тренуцима. И, кад мало боље размислим, чак и ако то није било зато што сам сам тако хтео, већ стога што сам себе приморавао на то, на крају и није испало тако лоше. Понајвише по саму причу.

Елем, иако по страни – мада не превише – загледао сам час у сову, час у лисицу, ишчекујући која ће прва да се огласи. Наравно, као што сам и очекивао, несмиреност није могла дуго да ћути.

 (Даље)