Куче и буба

Куче и буба
 
(слика-рам је са нета)
 
аутор: причалица
 

Забрањена љубав

 

 

 

 

 

Пожелео сури меда

У свој живот увест` реда

Па да попут другог света

И он с паром својим шета.

 

Стога посла многе птице,

Све познате летачице,

Да се вест та гором чује:

Шумски газда свадбу снује!

 

Кад дознаше медведице,

Љупке, горске красотице,

Пожурише све и једна,

Јер прилика беше вредна.

 

Гледао их меда сури,

Док не поче да се дури:

Њему свака горска мустра

Преко мере беше жустра.

 

Тад кренуше летачице

Преко шуме и горице

Да пронађу, туда-свуда,

Женку спремну да се уда.

 

Прође лето, јесен стиже,

Па и зима све је ближе,

Но с мединог кућног прага

Ниједна не брунда драга.

 

Стаде суза да га жуља,      

Поче чак и да бауља           

Од потраге, што га смори,           

Те он пође да с` одмори.   

 

Али тек што пусти корак,  

Кад долете њем` на конак

Са севера једна птица

Где пребива медведица.

 

На свету јој равне није,

У очима снове крије,

Зима јој је крзно сплела,

Име њено јесте Бела.

 

Већ по самоме чувењу

И другарском уверењу,

Меда сури би очаран

И за свадбу већ приправан.

 

А док птица још збораше,

Две пахуље дојахаше

Да најаве гошћу бајну -

Са севера деву сјајну.

 

Ал` падоше перца бела

Суром меди насред чела,

Склизнуше на трепавице,

Заробише му окице.

 

Још северац када дуну

Ко да харфе дирну струну,

Те он усни сан милени

Како се са Белом жени.

 

Тако у сну ал` на јави

Снежни ћилим свуд` по трави,

А по њему права Бела

Жури суром ведрог чела.

 

Скупише се шумски свати,

Поворка је к меди прати,

Доведоше је до прага

Ал` се не чу оно „драга“.

 

Јарки осмех с лица неста

Када уђе ту невеста,

Па још кад му приђе ближе

Бела јој се длака диже!

 

Расрди се много она

Те свадбена разби звона,

У снег хладни зави биље -

Зацвокота шумско живље.

 

Љута, шта ће, на праг седе,

А свати је с` страхом гледе,

Но кад поче лед да рони -

Свак` се живи од ње склони.

 

Тако зиму зимовала,

Ни с ким није друговала.

Све до задњег снега оста,

Пред пролећем рече: оста!"

 

Тужна Бела кући пође

И северац с њом, такође,

На ћилиму том од снега

Све до тамо, иза брега.

 

А кад зиме звук утихну,

Сав весео меда живну,

Још кад се и сунце јави,

Њем` се посве вид открави.

 

И изађе да прошета,

Да обиђе шумског света,

Да им каже шта је снио,

Ко му у сан долазио.

 

Ал` не стиже реч да пусти,

Кад се олуј на њег` стушти,

Што с` усана оте живљу

Што преживи љубав дивљу.

 

И сазвавши сабор хитно,

Изгласаше непобитно:

Такву љубав гора неће -

Да им зима праг облеће!

 

Од тог доба веза ова

Дом свој тражи измеђ` снова,

Јер им збиља мост не прави -

Кад не прија свакој глави.

 

Суром радост - топло сунце,

Бели - зиме звук на увце,

Ал` све док су мили снови

Љубавни ће брод да плови.

 

аутор: причалица

 

 

 

Бубамара

 

 

 

 

 

 

 

Бубамара летела,

На сукњицу слетела,

И све по њој милећ` шета,

Разгледајућ` цвет до цвета.

 

Милица је гледала,

С радошћу загледала,

Све чудећ` се створу новом

Под небеским овим кровом.

 

Бубица се сва смори,

Стаде да се одмори,

Па погледа лево-десно

Где да крене неутешно.

 

Милица прст подиже

Да јој приђе што ближе,

А бубица се досети -

На њег` слети и одлети.

 

аутор: причалица

 

 

 

 

 

Снежино огледалце

 
 
аутор: причалица
 
 

Анкина жалба

 
 
аутор: причалица
 
 
 
 

Врапчева кућица

 
 
аутор: причалица
 
 

Анђео чувар

 
 
аутор: причалица
 
 

Мишоње и репоња

 
 
аутор: причалица
 
 
 
 

Јецино писмо

 
аутор: причалица
 
 

На Бадње вече

 
 
 
Срећан нам Бадњи дан и Бадње вече!
 

Меда

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Мира истражује

 
слика-рам је са нета
 
аутор: причалица
 
 
 

Мала Неда

 
слика-рам је са нета
 
аутор:причалица
 
 

Лептир и ткач

 

 

Лептир и ткач

 

Летео је лептир мали

са листа на цвет,

дивио се шаренилу,

што га има свет.

 

Пењао се у висине,

мерио је дан.

Под окриљем сјајних зрака,

живео је сан.

 

И занесен стиже лептир

до дрвета два,

залети се, хтеде проћи,

ал` да видиш зла!

 

 

 

Танка мрежа тврђом ткана

саплете му лет,

а по једној танкој нити

ткач приступи клет.

 

Гледаше се они тако,

свак` за своју ћар,

један наду ишчекив`о

други вид`о дар.

 

Нит преоте меру дану,

да их услужи;

лептирићу живот скрати,

ткачу продужи.

 

аутор: причалица