Недеља, Октобар 26, 2008
Крилата прича
- Глава прва -
У почетку, мада и дуго после тога, причало се за мене како сам ја "памет света". Живећи у уверењу да реченом не треба противречити, допустио сам себи да поверујем у то.
О, какав је само тих дана био мој живот! Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштајући им се на милост и немилост, оне су, ову ватрену приврженост њима, итекако зналачки умеле да награде. Из дана у дан одгуривале су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.
И ко зна докле би отишла моја набеђена слобода, да се једног летњег поподнева, - који се, узгред буди речено, ни по чему није даo препознати, - терет судбине није спустио и на моја плећа. Сплет околности, којем сам лично кумовао, упознао ме је, понајпре, са самим собом; и, искрен да будем, нимало ме није обрадовало то познанство. Како би и могло, када је долазило у време невиђених потреса и померања, не само у мом животу, него и свих других бића на планети.
А почело је, као што рекох, сасвим уобичајено: када сам, без појма о појму, кренуо у још једну од небројених авантура и игара са безбојним капљицама плавог мора.
Док сам таласао велику морску површину, правећи, при том, наборе на њој, пошло ми је за руком да пробудим поспаност у себи. Тако онемоћао, постао сам лак плен за непријатеља дневног деловања. И не само за њега! Водена сила је, такође, искористила моју сненост, дочекујући је више него раширених руку; одмах је издата наредба за моје спровођење, до самог дна њеног мокрог заробљеништва. Ту остах, све док у неко доба не осетих голицање по табанима.
Отварајући поспане очи, угледах на хиљаде малих риба, како ме дотичу својим перајама. Од силног трзања, опазио сам да су моје, иначе лаке кости, које су ме, по самој замисли, могле у трену пренети било где, одједном страшно отежале. Стога ми је требало доста времена само да се отргнем од воденог кревета. Овај се, у немогућности да издржи моју новонасталу тежину, распао, оставивши иза себе мутну завесу од прашине годинама таложене на дну.
Познавајући одлично право којим је водени цар управљао овим царством, био сам уверен да му све ово никако неће бити по вољи. Тим пре, што се, према једној од његових наредби, никоме, - понајмање мени, - није дозвољавало ни "велико спремање", а камоли играње у прашини и песку. Уводећи је из предострожности, њеним уредним спровођењем штитили су се животи свих становника воденог царства, укључујући и живот самог цара. Јер свака замка и лукавштина уперена на било којег поданика, ма она долазила споља или изнутра, истовремено је представљала претњу и царској глави. Дакле, као подобан, могао би лако постати жртвом околности, што се, управо овом уредбом, покушало спречити.
Али, сад шта је – ту је. Ја нисам навикао на тежину и хладноћу и морао сам под хитно да их се ослободим. У ту сврху бекство ми се учинило као најприкладније решење. Само, питање је било како га извести, јер се у духу изазова преда мном испречила и друга царева наредба.
Њен званични садржај није допуштао да се ишта испод површине мора, без одобрења, износи напоље. Дословце, гласила је овако: «У случају да свако, по своме хиру, изнесе из царства све што пожели, исто би престало да постоји. С тим у вези доноси се следеће решење: сакупљање сувенира је кажњиво.» Тако сам ја, на основу тог члана закона, био дужан да му вратим сав онај вишак воде, који ми ионако није користио. Напротив; сметао је мојим покретима. Међутим, све док не изађем одавде, био ми је унеколико потребан. Ево и зашто!
- наставиће се -
POdseca me na Livigstonovog Galeba...
Cekam nastavak.
Лепо. Можда и потраје, јер је то нешто што је у зачетку; дакле, тек се исписује...
п.с.: Баш је лепо читати некога ко испуњава обећања.