Уторак, Октобар 28, 2008
наставак...
За мој излазак највећу је препреку стварала решетка боје неба, што се унедоглед прострла нада мном. Да бих, некако, пробио ово огледало, била ми је потребна опипљива снага, па се овај задржани вишак течности показао као веома користан. Уз његову помоћ, ја са лакоћом пробих водено стакло, а оно се, под силином којом јурнух на њега, распрште попут кишног облака.
Враћајући у овлажена плућа добро познати мирис слободе, моја се крила широм размахнуше. Затим кренух, да се што пре удаљим од овог места; инстинкт ми је налагао да тако треба.
А док сам се успињао небу под облаке, дође ми да се још једном осврнем за собом. Кад имах шта и да видим! Тамо доле, на месту где се опростих од воденог царства, онај се плачни облак из асортимана моје одговорности, сручио на саму главу његовог височанства, цара.
Немогуће би било описати такав израз лица! Но да је показивао моју далекосежну непожељност, било је више него очигледно. Још када је и уста отворио и последња је сумња нетрагом нестала.
- Идите бестрага, - довикивао је за мном, колико год му је грло то допуштало, - и ти, ветре, и твоја ветропирност!
Немајући никаквог разлога да се опирем његовој разумности – кад су нам се мишљења већ ионако у потпуности подударала – ја са задовољством препустих вођство петама. Међутим, од њега побегао јесам, али од прозивке нисам, ево, ни до дана данашњег.
- наставиће се -