Хијене рата
Узалуд вам осмех, ви, хијене рата,
из погледа вашег избегла је дуга.
Ни у једном од вас ја не гледам брата,
милосрђу вашем завиди и куга.
Око срца вашег - дрвље и камење,
мостове сте многе за собом потрли.
Пустош и плач дечји ваше је ордење,
у дрској сте снази злоби пут утрли.
Ал` горка вам мис`о да сте због тог сила.
Сујета не преза, хоће да превари.
И ваша ће горда посустати крила,
а небеска Правда поравнаће ствари.
Свеће ваше беле црним димом чађе
па молитва ваша земљу не напушта,
а Богу је драгом зборење најслађе
уз воштане свеће из покајних уста.
Ако моја земља ко Јов и страдава
због оружја љутог што од свуда сева,
не радуј се, слепче! Знај, злоба не спава -
и осмеху твоме фитиљ догорева.
Јер ако и пусти Господ искушења,
то не бива друкче већ жив да се јави.
Кад се збуде време, биће и спасења
Србија ко Јов ће праведни да слави.
аутор: причалица
Дрво живота
У шуми људи ветрови брује,
Трагове пута бришу,
Ја стабло једно у њој сад тражим,
За заклон од олује.
Да ћу га срести, надом се храним,
Ал` светло њено тањи се већ.
Да се наслоним,
Од себе одморим -
Вери усахлој утолим жеђ.
Шума је густа сакрила дрво,
А сенке тмурне заносе ум.
Самоћа тешка друштво ми прави:
Где ли се деде царски друм?
Лево ил` десно корак да пустим?
Кога да питам у шуми тој?
Јер свима њима
Једно је место,
Свако ту живи у свету свом.
А мога места међ` њима нема
И добро знадем откуда то.
Та мир ме овај немирним чини,
Све се у мени противи том.
Стабло ме зове и њему хитам,
Ал` како стићи дан кад је ноћ?
Одмерен корак
Пред себе пуштам,
Да он ме води; њиме ћу поћ`.
Дрво ме зове скривено негде,
Чекањем својим утире пут.
Од даха свога ја крила правим
Да што пре станем под његов скут.
Познаће ме к`о познат што сам
И с грана својих убраће плод:
Да ме исцели,
Ко снег убели,
И поставити да сам му род.
У радост мира обући ће ме
И прстен златни даће ми свој,
Јер дрво ово царског је рода
И свуд` га прати с небеса пој.
Са ногу мојих скинуће ланце
И неће више лутања бит`
Почетак своме
Предстаће крају
А ја ћу вечно бити сит.
аутор: причалица
У сусрет пролећу
јер тескоба срца то од мене тражи
пролеће да стигнем које будна сањам
драгог да пронађем што с висине стражи.
Претешко већ бреме носим на плећима
од уздаха траг ми крвав измеђ` стена
под њим моја душа скамењена пуца
прашњава и пуста, рђом прекривена.
Ниоткуда ветра дажда да донесе
у пустињи пустој оазу да справи,
ниоткуда зрака, птице да се јави
цветак да процвета по зеленој трави.
Све камење оштро од световног јада
мисли да ми лови и са пута свраћа
по њем студи мрежу тама изаткала
да из мог сећања отима пролеће.
Ал` јоште у срцу тиња мом пламичак
што клецави корак исправља и диже,
са њим и кроз трње лако се корача
и даљне даљине назиру се ближе.
У њему сакривен танани глас звони
Оног Коме хрлим и о Коме сневам,
пролеће мог бића, радост постојања,
смисао живота Коме песму певам.
Најлепша реч
реч најлепша од свих
што сва ко нектар тече
мелему слична
а дажду равна
на небу скована
муњом да влада
цвркутава
лептира прахом посута
у роси окупана
мирисом поља огрнута
сунцем угрејана
нежна ко свила
ко поток бистра
питка и свежа
у дах да стане.
Тражим је
да сатворим причу
крај уха је угнездим твога
и бисерним ткањем њеним
снове ушушкам твоје
а јутро расаним своје.
Сем Тебе
Сем Тебе
Никог на свету немам
Никог - да ме и блатњаву воли,
Због мене ништавне унизи,
И ову скерлетну душу
Венчаницом убели
Као Ти што чиниш, Господе.
Жедна је душа Твоје љубави,
Жениче Свеблаги,
И сузама Те тражи
Кроз боли срца,
Отврдлог од бежања
И заробљеног од скривања
У беспућима.
Чезнем и копним изгубљена,
Корачам долином плача
Загледана у осмехе ближњих
Не бих ли Те срела...
Из ропства ме изведи,
А душу голу и босу
У Љубав обуци.
аутор: причалица
