Све у причама бива

У шуми људи ветрови брује,
Трагове пута бришу,
Ја стабло једно у њој сад тражим,
За заклон од олује.

Да ћу га срести, надом се храним,
Ал` светло њено тањи се већ.
Да се наслоним,
Од себе одморим -
Вери усахлој утолим жеђ.

Шума је густа сакрила дрво,
А сенке тмурне заносе ум.
Самоћа тешка друштво ми прави:
Где ли се деде царски друм?

Лево ил` десно корак да пустим?
Кога да питам у шуми тој?
Јер свима њима
Једно је место,
Свако ту живи у свету свом.

А мога места међ` њима нема
И добро знадем откуда то.
Та мир ме овај немирним чини,
Све се у мени противи том.

Стабло ме зове и њему хитам,
Ал` како стићи дан кад је ноћ?
Одмерен корак
Пред себе пуштам,
Да он ме води; њиме ћу поћ`.

Дрво ме зове скривено негде,
Чекањем својим утире пут.
Од даха свога ја крила правим
Да што пре станем под његов скут.

Познаће ме к`о познат што сам
И с грана својих убраће плод:
Да ме исцели,
Ко снег убели,
И поставити да сам му род.

У радост мира обући ће ме
И прстен златни даће ми свој,
Јер дрво ово царског је рода
И свуд` га прати с небеса пој.

Са ногу мојих скинуће ланце
И неће више лутања бит`
Почетак своме
Предстаће крају
А ја ћу вечно бити сит.

аутор: причалица

Сем Тебе

Никог на свету немам

Никог - да ме и блатњаву воли,

Због мене ништавне унизи,

И ову скерлетну душу

Венчаницом убели

Као Ти што чиниш, Господе.

Жедна је душа Твоје љубави,

Жениче Свеблаги,

И сузама Те тражи

Кроз боли срца,

Отврдлог од бежања

И заробљеног од скривања

У беспућима.

Чезнем и копним изгубљена,

Корачам долином плача

Загледана у осмехе ближњих

Не бих ли Те срела...

Из ропства ме изведи,

А душу голу и босу

У Љубав обуци.

аутор: причалица

Не тражи да ти се смешим

Док твоји осмеси гризу,

Ни да те искрено љубим -

Ласкавца не желим близу.

Не чекај дивљење моје,

Идоли страхом се хране;

Претворност ташту задржи,

У њој су све твоје мане.

Преваре собом понеси,

Дарова таквих не желим,

И кад ме познао ниси

Из мог те погледа селим.

аутор: причалица

Нађох те где те не тражих,

Пред храмом

Од једнога зида,

Како распет између сна и пута

Жив си,

А тако даха животног жељан.

Да умро си, оживео би лако,

Но ти се жив закопа

Под зидину ову

Пред којом се клањаш

Дружбеници самоћи,

Која с лакоћом седе на упражњено место.

Ал` превари се

А прекасно схвати

Да она ту је тек као сламка

За дављеника што очи своје

За једно само виђење има,

Ка ком сте обоје окренути сада.

Чекате ме ти и самоћа,

Да од мог даха вама се да.

А мене боли

Та мисао твоја

Да између тебе и живота стојим.

Не стојим, него се померити бојим.

Аутор: причалица

слика са нета

Путевима неким далеким,
издељеним,
пловиш ти,
на морима сећања,
тражећи обалу једну,
коју прекрише таласи давни
и муљ тај
по коме сада газиш.
О, знаш ли да ја већ дуго
тим местима сећања не пролазим,
живота свог сјај не налазим,
због песка усковитланог,
на којима,
изузев трагова снова,
других одјека нема...