Знатижеља
испраћаш и дочекујеш,
кроз нежности се
потанко распитујеш:
где сам
и с ким сам
кад с тобом нисам.
На све
само смешкам се ја,
јер знам:
дан и ноћ
од тебе се не раздвајам.
О Видову дне
Ко си ти,
што стазом аветне прошлости газиш,
земљу ову,
са Небом свезану,
скрнавиш
и народу мом
за одстрел узимаш меру?
Да слеп си рођен на око,
које уз нишан лежеш,
већи би човек био,
с нама јео и пио.
Aл` не –
ти на нас удари чизмом!
Но, не знаш ти, слепче, где си,
ал` сад, кад већ ту јеси,
ред је и да ти се каже:
земља је ово Србија,
где се вековима историја
понавља из дана у дан
и слави Видовдан!
Многом се трњу пре тебе
усхтело овде да влада:
иста вас покрену нада –
на Српство зинусте силно.
И не знам да л` да те кривим,
што ненаучен дошао ти си,
ил` жалим
што учити ниси имао одакле.
Но ниси ти случајно овде:
ко слеп ту ногом крочи,
њему се отворе очи
и дан преболан сване,
све се покажу мане,
а силе му бројно стање
постане кукавно мање.
И гледа што видео није:
барјак, како се вије,
војске што нема јој броја –
на пољу крвавог боја,
где српом пред собом жање,
до корена полути грање
трњу, што штрчи над житом,
браздећи земљу, при том,
за семе, што на њу пада
са клицом вере и нада –
из њег` ће божур нићи,
мирис се небу уздићи
и из блатног стасаће рова
ратник небесног кова.
Јер Србље Христово не умире –
оно васкрсава
и у вечности се сабире.
А ти, трне,
на Видовдан,
кад будеш пошао,
с тог Поља,
где незван си дошао,
знај, батова пратићеш траг
оних што заведе их враг
варком о царству земаљском,
уистину – забораву адском.
аутор: причалица
Лазар пита шта је са Косовом?
Мало је
за љубав премало
вољење твоје:
и звезда у моме оку,
и гласа,
ко звона капљи у потоку,
и груди,
твог јастука цветног,
и хода,
ко вез ситног и сетног.
Све мало је
ако у мени, драги,
не волиш Бога,
јер стога
љубави нема;
тад ми смо само две поле
немоћне да се воле.
Чувар
краде ме од силе мрака
мом лицу додаје румен
топлином сунчевог зрака.
О, волим то небо дивно
од којег поглед ти блиста! -
ту бригу с којом ме чуваш
да будем достојна, чиста.
Водиш ме стазом живота,
трње са ружа ми скидаш
на ране не гледаш своје
а моје пољупцем видаш.
Дрхтим у наручју твоме
ал` знам да пасти нећу,
јер с тобом јесен не познах
до вечну пролећну срећу.
И ћутим, ћутњом те скривам.
од оних што робе блага;
крепим се крепошћу твојом -
у њој је и моја снага.
А мис`о којом те љубим
од ноћи расуту склањам,
на недра привијам своја
и с тобом до јутра сањам.
Ветар
Не,
не устављај ветар
и не свезуј!
Друга је мисо у њега,
слобода -
лишена стега,
што мира под звоном нема.
Пусти га
да се враћа и одлази,
у бескрају
верност да налази
за нарав
несташну, дечју:
нежну,
док с тобом лептире јури,
разметну силом,
када ти жури,
брижну,
са којом се к небу пење
ил док по земљи
развађа стење.
Не стрепи,
дах му не кради!
Знај дом је ту
где и срце њему -
ти си му
све у свему.
Загрљај
у њих да упловим
и предуго моје
лутање уставим
да у њима станак
бићу своме нађем
омеђи ме собом
с грудима састави.
Исцели ми крила
тим прстима дугим
додиром свиленим
сву ме заодени
освоји ме плесом
наручјем урами
пољупцем расцветај
пупољак у жени.
