„Али многи од њих не беху по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи.

А ово бише угледи нама, да ми не желимо зала, као и они што желеше.

Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што стоји написано: Седоше људи да једу и да пију, и усташе да играју.

Нити да се курвамо, као неки од њих што се курваше, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде.

Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше.

Нити да вичемо на Бога, као неки од њих што викаше, и изгибоше од крвника.

Ово се пак све догађаше угледи њима, а написа се за науку нама, на које последак света дође.“ (1.Кор.10:5-11)

Цунами, пре десет година. Најпре је погодио Индонезију. Технологија је то забележила и људи су били обавештени. Али талас је ишао двосмерно, па је други крај окренуо ка Тајланду; њих нико није обавестио, наводно јер је технологија то прећутала. А отишао народ да слави свој Божић у мору и потпуно незнавен. Тог дана погинуло је 87000 људи. Многи од њих гледали су у талас који се приближава великом брзином, не знајући шта се дешава. Потресне су приче преживелих. Али овде желим да поделим једно друго размишљање, па ћу се осврнути на неколике приче, које не треба да нас плаше, већ пре да замисле и покрену на добро.

Око 700 миља од Мадагаскара, а у Индијском океану, налази се француска територија под називом Реунион. То је, тренутно, острво где проценат напада ајкула на људе драстично расте. Научници објашњавају: највећи непријатељи човека јесу тигар и бик ајкула; оне ће да вас убију и поједу. Бела ајкула није убица, али може да вас осакати. Е овде су приметне тигар и бик ајкуле, а то долази из разлога отопљења вода, које су речне (дакле нису слане), а што погодује бик ајкули, будући да она може да преживи и у реци (као што једна врста крокодила може да живи у мору и тренутно је проблем Аустралијанцима). Али мислите ли ви да ове људе брине опстанак човечанства и то што мора постају баре, ајкулина јетра све болеснија, а ми радикално истребљујемо њену главну храну – туну, те су оне приморане да се селе и траже шта да једу без бирања? На протестима су људи који траже да се ова еколошки вредна створења убијају како би они могли - да сурфају. А научници се заиста труде да све новијим проналасцима помогну: и људима да безбедно улазе у море, и да заштите морска створења. Човек би још могао и да разуме да им је опао туризам због ајкула, што и јесте, али њих, ето, брине сурфање.

Прича један прота како слуша жене које брину о ликовима у серији, а о свом делу и лику, и о томе да могу овог часа умрети и наћи се пред Богом – о томе ни помисли.

Да ли се свет одмеће неумитно?

А онда следи и ова прича: у свету је тренутно негде око 50 мега градова, готово да су то градови државе. Најмање три се налазе на трусном земљишту, кажу научници, подложном земљотресу. То су: Токио, Мексико Сити и Лос Анђелес. А ти градови настављају да се претрпавају. Са претрпавањем расте број зграда, али расте и забринутост од земљотреса; што више зграда, већа је могућност. О људским жртвама не треба ни говорити. Али ако бирамо да живимо у Содоми и Гомори – шта очекивати?

Ипак, ово писаније жели, заправо, да укаже на нешто друго од катаклизме.

1883. године прорадио је вулкан Кракатау. Тада су почели званично да прате знаке и промене на земљи и ваздуху. У близини вулкана, који је неколико месеци раније почео да се злокобно оглашава, била су и два релативно млада научника и капетан на броду, који је лично, не и намерно (задесио се ту), гледао у лице ове немани – и преживео заједно са својим дневницима. Но, овде желим да представим млађег научника, који је видео себе као истраживача вулканских појава и неколико недеља пре ерупција узе да чита књигу у којој су људи описивали понашање животиња у време каквих надолазећих несрећа. Али кад је то представио старијем научнику, овај је на то погледао као сваки дарвиниста – са гнушањем. Међутим, инсистирање и праћење млађег научника најпосле се испоставило тачним. Једино што је у тој катастрофалној катаклизми страдало небројено много света.

Али не само овом младом научнику и причама старијих да се наставља неверовати, већ је то случај и са причама старих помораца о бурама на мору и таласима који су премашивали и тридесет метара висине. Наравно, тек са појавом технологије сумњи је дошао крај. Свака бура може да произведе овакве таласе, јер таласи никад не иду равномерно и у судару два супротна таласа долази до настанка оваквих монструма.

У Јапану је скоро уведена апликација на мобилном телефону за узбуну, јер је Јапан земља са највише земљотреса, па и цунамија. Добра је технологија, али она није свемоћна. Поред све технологије на Тајланду је страдало скоро сто хиљада људи. Да је један - било би пуно.

Али да видите чуда! У једном забаченом селу, где људи живе сиромашно, у некаквим баракама, кад је почео земљотрес стари су, поучени примерима предака и предања које су им оставили, мирно сачекали да се земљотрес смири а онда су старији наредили да сви напусте село и потраже што вишље склониште. Бараке су сравњене са тлом а нико од мештана није изгубио главу.

Ово знање је многима у јапанском цунамију спасило главу, и то млађим особама, који су послушно стали и послушали тај звонки глас предака у глави.

И док сам слушала те приче приметих необичност људи који су били спасени.

Али посебне две приче биле су ми ове: једна је о Данцу, који је успео да преживи ледено данско море и да се врати кући (по том догађају снимљен је и филм) и о оцу и маленом сину који су кренули бродићем да пецају на језеру. Међутим, док су пецали, једна стена се одвалила у језеро што је довело до појаве енормног таласа. Кад је отац видео силну воду пред собом само је мирно рекао сину да се моли. И дечак је кренуо да се моли и оборена стабла су издигла бродић горе, тако да су и отац и син преживели. Многи други нису били те среће.

Са друге стране, Данац је, нашавши се у леденој води (брод на којем је радио је потонуо а сви морнари су се утопили), кренуо да се моли и у мрклом мраку изнад њега се изненадно појавило јато галебова. У његовој глави севну мисао да где су галебови мора бити и град и кренуо је, ни сам не знајући како, да плива за њима. Галебови су га вратили кући, али га је код куће сачекало нешто неочекиваније, чини се, од смрти. Нико у граду, његовом рођеном граду, није желео са њим да прича, ни да се види, јер им је сујеверје у срцу рекло да је то дух или демон, све из неверице да би ико могао да преживи ледено море. Касније је послужио као заморче научницима у Енглеској, који су истраживали да ли га је дебљина спасила од смрзавања.

Дакле, озбиљно је питање да ли ишта знамо о непознатим местима на која одлазимо? Да ли ишта знамо о понашању у случају каквог земљотреса, цунамија, ерупције, поплаве? И да ли смо спремни да се суочимо са смрћу, или нам је само важно да седимо, једемо, пијемо, играмо? Па и животиње, у том случају, имају боља оправдања већ, рецимо, сурфери. Те животиње одржавају баланс на планети. Ајкуле су у самом врху и, да нема њих, а то се већ догађа, мора би постала сасвим болесна. Оне чисте море од трулежи, одржавају равнотежу у ланцу исхране.

Тренутно се и на Јадранском мору врше истраживања и од десет ухваћених ајкула и десет ража примећено је да су сви примерци болесни. И не само они. А болесна животиња лако прераста у звер. У Египту је утврђено да је људе нападала ајкула са болесном јетром.

Време се драстично мења. Можда и овде поново буде море, ко зна? Али шта год и како год не би било згорег да будемо спремни чак и за катаклизме. И, као што приметих, добро је читати књиге и не исмејавати предања, као што је радио млади научник. Технологија не значи отићи из природе. Напротив. Технологија и предање иду руку под руку. Зато је убијање старих и немоћних бесмислица, јер човек не живи само телесно, већ и душом и духом. А ту пребива мудрост; на гробљу још нико није чуо да причају кости.

Уколико не желимо да будемо део нових Содома и Гомора – вратимо се на земљу из градских кавеза. И можда нам више не треба војска, али једно није укинуто у моћним државама: цивилна служба.

Нестаће струје, енергената, а ми, знамо ли, како су живели наши преци без свега тога? Научимо и себе и децу, преко наших старих, како преживети у рају у време пакла.

С Божјом помоћи, наравно.