Недеља, Фебруар 01, 2009
Кефалонијске змије
(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)
У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.
Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.
За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.
“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”
Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.
Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.
Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/
Za Kefaloniju su čak i turističke organizacije čule tek nakon filma "Mandolina kapetana Korelija", koji sam gledala samo 5 puta...veliki zemljotres pominje se i u filmu.
A slična zmija je boravila na mom trbuhu jednog leta na Tasosu, izvila vrat i gledala me u oči dugo, i ja nju, dok je nisam stresla i ona brzo nestala u žbunju. Otada se ne bojim zmija.
Brrr, ne da ih se nešto posebno bojim, nego samo njihovo prisustvo mi stvara nelagodu. Najviše volim kad se ne srećem sa zmijama. Jednom prilikom stao sam na dsetak cantimetra od poskoka, ala se taaj momak iznenadio kad je vidio koliko sam ja skočio udalj i u vis. pozdrav
verujem da ne bi naškodile, ali meni i sama pomisao na zmije izaziva užasan strah. tako da verovatno neću sebi priuštiti zadovoljstvo da uživo proverim ovu priču.
Prijatno!*
Прочитала.С пажњом, уобичајеном.:-)
Иако овај текст смирује, тј. позива на присуство једном оваквом догађају, онај ко би имао прилике да се тамо нађе био би у искушењу, јер су неки наши страхови препотопски (а страх од змија то јесте, очигледно), и тешко их је за тили час одбацити као поцепану кошуљу. Но, верујем да би прозор који би се указао деао храбрости многима да се не плаше, онако како се не плаше ни староседеоци.
Занимљива је та Кефалонија.
А што се Мандолине тиче, и ја сам исплакала кишу Божју гледајући је 2-3 пута...
Ne plasim se zmija.
*сањарења56
Предиван филм, заиста. А и искуство твоје са змијицом. Баш ми је драго што чујем/читам да си била тамо.
*мандрак72
Ха, ха, ха. Што рекла домаћица, не умем ти ја цртати кад се смешкам, већ по нашки, бре, да се разумемо. Поздрав, приповедачу, насмеја ме фест.
*домаћица
Па јест кад их има и отровних, те стога и нисмо баш да им верујемо. Разумем.
Поздрав.
*Ви
Слично се дешава и у Светој Земљи са благодатним огњем. У првим моментима он уопште не пржи, па се лепо види и људи сами сведоче да га чак приносе и на лице, косу. Зато и могу рећи да се слажем са тобом и да би угледање на друге свакако помогло да се страх премости. Нарочито кад видимо безазленост дечију.
*каспер
Свака част! Тако би требало и да буде, но разлог за страх од змија није у змијама, већ у нама...
Ja se ne bih plašio ovih zmija (a inače se plašim)jer i sami vidimo da je ovo čudo Božije. Bogorodica bi nas čuvala i sigurno ništa ne bi bilo. Mnogo bih voleo da prisustvujem ovom dogadjaju i naravno Svetom Ognju!
*Данило
Истину збориш, Данило. А сутра, дао Бог, спремамо чланак о Чуду Благодатног огња. Поздрав и добро нам дошао на блог Причољубаца. Свако добро.***