Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе. Верујте ми да Вам кажем истину, а нисам ја сама која тако мисли и каже. То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу. Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља Вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне. Опет ћемо бити саме ипсилон друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо - то кошта! Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.

 

(Непозната гркиња)