Среда, Октобар 29, 2008
Отац и син
И те је вечери један отац дошао касно кући и много уморан. Када је стигао, угледао је свога сина како га чека сам на вратима.
- Оче – рече дечко, - кажи ми колико зарађујеш на сат?
Отац је био изненађен.
- А зашто ти мени постављаш такво питање?
- Реци ми, тата – мољаше син. Желим да знам колико ти зарађујеш на сат.
- Па, ако баш хоћеш да знаш, 50 франака по сату. И шта с тим?
- Ах, тако дакле! – рече дечак вртећи главом. Е, оче, позајми ми, молим те, 25 франака, потребно ми је!
Отац је почео да се осећа помало ухваћеним и како га све то поче узнемиравати, он стаде да се буни.
- Хеј, дечко! Штa треба да значи то да ме прво питаш колико зарађујем, а онда: дај ми толико новца...?! Да се расипаш, јел то хоћеш...? За неку играчку?! Ти не мислиш ни на шта друго, већ само на себе. Хајде! Одлази на спавање! После овако тешког дана потребно ми је да се мало одморим.
Дечак се безнадежно повинова и оде у собу на спавање, затворивши за собом врата своје собе. Отац се спусти у фотељу. Али понашање његовог сина га поче интригирати у тој мери, да настави размишљати. Питао се: како је само имао храбрости да га испитује колико зарађује, а потом да му тражи новац?
Најзад, кад се мало умири, његов ум почеше да салећу и друге мисли. Можда се, ипак, понео грубо према сину? Можда му је стварно потребно 25 франака. До сада му никада није тражио новац. И на крају одлучи да посети сина у његовој соби.
- Ти још не спаваш, сине? – упита га отац љубазно.
- Не, тата, не спавам!
- Ето, мало сам размислио, и мислим да сам био превише груб према теби. Знаш... имао сам јако тежак дан. Ево! Узми 25 франака што си тражио.
Дечко осети топлину у срцу.
- Ох, хвала, оче!
И одједном извуче испод јастука паре које је штедео, изброја, и пружи оцу, говорећи:
- Ево, тата, има све скупа 50 франака, тако да ти, оче, сутра можеш остати један сат са мном. Заједно нас два, оче.
koliko li je ovakvih želja ostalo neostvareno jer roditelji nisu shvatili da njihovo dete ne želi nove patike ili štagod, već samo višeljubavi i pažnje.
odlična priča. naročito za mladje roditelje.
mada i mi stariji možemo malo da razmislimo.
Prijatno!
Веома лепа прича, нажалост сви нешто јуре и немају времена за дете у себи, или поред себе. Своје дете.
Треба имати своје, живо, дете које ће уштедети пола твоје сатнице, а и треба дати пола сатнице да би се са својим дететом остало, насамо. Сат, па и више. Толико среће, ``ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18, 3)``
Домаћице, добродошла! Да, прича је да се замисле сви, без обзира да ли јесу или нису родитељи, имају ли деце или не. Сва су деца наша, будући да се уче од свих нас.
Пријатно било и теби!
Сад кад погледам на текст после твог коментара, Зоки, чини се да је ово дете, ипак, дете доброг родитеља, који га је научио и дао пример, како треба гледати на новац и како га најбоље користити. Новац и јесте ту да би нам помагао где треба, а не да му се клањамо, зар не?
Priča je zaista plemenita.
Ako nije tvoja, već joj je poreklo u centralnoj Evropi (a na to me, između ostalog, navodi moneta), onda ja u njoj vidim jasan vapaj za merom modernog duha protestantizma.
Naime, novac je nužno sredstvo savremene slobode svakog, a u religijskom smislu jedino protestantizam gaji kult rada kao pozitivne vrednosti, tj. odnosa prema božanskom (za razliku od rimokatoličke i ortodoksne verzije, gde je rad prokužen kao kazna za iskonski greh, pa se prema božanskom odnosi pre svega na način svetkovanja = nerad).
Protestantska etika, stvorivši jednom društvo utemeljeno na kultu rada (kapitalizam) kao obdelavanja onoga božanskog, vremenom je dovela do značajnih prekomernosti, gde savremeni čovek, u želji da radom sebe oslobodi, tom neumerenošću zapravo sebe samog gubi i otuđuje (naravno i ovde sebi bliske). U tom smislu, ovaj zahtev za merom pokazuje se krajnje razumljivim apelom.
Ave!
Ја то такође видим и као потрага и подршка за добрим, паметним и неисквареним дететом. Какво је управо ово. Дететом у нама. Нашим дететом. Уместо јурења за већом сатницом.
@patos
Не, прича није моја, са нета је. Али, без обзира на монету, без обзира на веру, нацију, било шта, поучна је за све подједнако. Самим тим да смо причу, мање-више, сви слично доживели, подразумева да је писац о томе и писао. Да друштво уме итекако да буде безобзирно, али да се стуб друштву мора налазити у породици и кућном васпитању. Тако одгојена деца могу далеко лакше да се носе са светом. Мислим и верујем.
У сваком случају хвала на посети.
Може, Зоки, и тако да буде. Позвани смо на слободу избора и свој лични доживљај ове и сваке друге приче.
Онда кад родитељ успе да подигне дете које овако размишља, може доћи до срећног преокрета овакве врсте.
Нажалост, често и родитељи греше кад само купују разне играчке и очекују да оне надоместе пропуштено време и да дете буде тиме задовољно. Онда родитељи раде за новац, а не за себе и за децу, те ни деца не умеју да вреднују и цене рад и увек траже још.
Срећом, отворени разговор некад уме да доведе до преокрета.
Један просветни радник најбоље зна да процени, поготово ако воли децу као ти. Љубим.
Hvala...
Jako lepa i pucna prica.Prepoznale smo se u njoj.Druzenje sa decom je nesto najlepse i najvrednije.Ova prica moze biti podsetnik svakome od nas.Hvala za jos jednu divnu pricu.
*Мала и велика девојчица
Добро нам дошле, драге девојчице. Радује ме да вам се прича допала. Истина је што кажете, у потпуности се слажем са коментаром. Поздрављам вас!***
IZGUBLJENA OLOVKA
Svima kojima se ova priča dopada, a prelijepa je, toplo preporučujem domaći film IZGUBLJENA OLOVKA. Film je 1961. godine osvojio Zlatnog lava na filmskom festivalu u Veneciji, a 1966. godine na festivalu u Cannesu proglašen je jednim od deset najboljih dječjih filmova svih vremena... Nešto, zaista, jako i emotivno. Pozdrav PRIČALICI!
Хвала, Перице, на препоруци - одгледах у сузама. Заиста дирљиво!
Добро нам дошао! :)