Излаз
Једна се овчица одвоји од Пастира и стада, али још недовољно искусна и ненавикнутих ногу она се брзо оклизну на ивицу. Ипак, ухвативши се за некакву грану, остаде тако да виси - ни на небу ни на земљи. Кад хтеде да осмотри шта је подно њених ногу очи, из страха, одбише послушност наредби из непромишљене главе. Али, наједном, у том њеном тунелу страха указа се мајушно светло и она се поведе за њим. Како се све више за њега везивала, то је светло постајало светлије и боје у њему све разазнајније. Најзад се нађе пред улазом у велики и шарени град, где су на вратима стајала и дочекивала је лица насмејаних а њој налик овчица. Позвали су је да уђе, нудећи је најлепшим напицима, врхунским јелима и притом јој обећавајући најлепша и најбезбрижнија места за уживање. Овчица је већ била решена да се усхићено препусти на вољу домаћинима кад се нечег присети.
– То мора да је све јако скупо. Ја немам са чиме да платим улаз...
- Ма само дај руку и уђи, све је овде бесплатно!
Поводећи се за дивним осмесима, она уђе у шаренград како би се уверила у тачност његовог описа, али, ипак, задржа толико присебности да вољу над руком задржи у својој власти.
Заиста, ничега није мањкало, али се најпосле умори од доживљаја, те она позва свог домаћина-водича и упита га где је овде излаз.
- Какав излаз? - упита овај сад већ измењеним гласом.
Како се од ових речи у трену отрезни овчица! И осврнувши се по први пут угледа, на свој ужас, како пакао изгледа. Окренути с леђа вукови су носили овчије маске. Овца претрну од страха јаче него икад и помисли да јој сад већ нема спаса. И хтеде још једном да погледа сунце над собом, али кад отвори очи угледа пастира како је држи за ручицу, не пуштајући је.
Аутор: Јелена Јергић