Недеља, Јул 29, 2018
О грчкој трагедији и шире
Шишарка када се запали и експлодира може да одлети и до 20 м и та ватрена запаљена лопта јако лако и брзо шири пожар на све стране, доживела сам ово у Ханиотију 2006.године. Сетим се ове буктиње с времена на време, 23. јула као да сам тамо била - слике су ми се вратиле...
Следећи текст је део из колумне коју је написао грчки писац Стефанос Митилинеос; биће вам јасно откуд толико људских жртава у пожару, који је захватио грчко летовалиште Мати.
„Када је необуздана ватрена стихија опколила Мати у понедељак поподне, 23.јула, западни ветрови јачине 9 Бофора својом силином су тежили да разруше све.
Пламен је гутао све пред собом, “јурећи” 70-100км на сат.
Није постојао начин да се заустави ова катастрофа, никакав план није могао да је пресретне.
Међутим, велико зло које нас је задесило не оправдава смрт толико невиних људи, толико неправедно изгубљених живота.
Шта се догодило?
На стотине грађана покушало је да напусти Мати колима, али су се заглавили у језивој гужви у уским уличицама које су изграђене још 1960, које су од 2000. године густо насељаване без икаквог плана, без икаквих сигурносних мера.
Место се развило као и многа друга места у Грчкој, на “ма може”.
И није довољно што се место развијало “на срећу” и “случајно” међу боровима, није имало излазе у случају опасности. И тако је постало замка смрти.
Док су око људи запаљиви борови буктали у пламену, куће и аутомобили су се кроз неколико минута претварали у пепео, завладала је паника.
Избезумљени наши суграђани су излазили из својих кућа, други су панично излазили из својих аутомобила и гужве у коју су запали и сви су се упутили трчећи ка обали, ка једином излазу који им је преостао како би избегли језиву смрт.
Која обала?
У месту Мати обала није са свих страна приступачна. Обалу затварају хотели и куће. То је резултат “развоја” из 1960 - да не постоји слободан прилаз обали.
И тако, одједном, наши суграђани су се суочили са битком за голи живот, за живот своје деце и породице. Прескакали су ограде, трчали су неприступачним деловима не би ли стигли до мора.
Које море?
Плажа је испрекидана на многим местима хотелима и кућама које су буквално у мору, па тако људи нису могли да се крећу лево или десно како би се удаљили од ватре, већ су морали да улазе у море, које је већ било помахнитало од таласа.
И тако се ноћна мора оних који су ушли у море није завршила, морали су да се спашавају чамцима.
Чамци и бродови који су пристигли већ су од 18 h спашавали угрожене.
Нису могли да се приближе обали, зато што не постоји прилаз обали због стена и зато што је људе у чамцима “пржила” ватра.
Пламен и ветар су створили дим у атмосфери који није дозвољавао чамцима да се приближе обали више од 50 м.
Измучени и уплашени грађани су морали да пливају до чамаца.
Повређени, старији грађани, деца, жене падали су у море како би се изборили са таласима и стигли до чамаца који су их чекали.
Оне које је сустигла ватра а излаз на плажу нису нашли бацали су са стена у смрт.
Одговорност?
На телевизији се чује да Мати више не постоји. То је истина. Али постоји још једна већа истина: Мати, на начин на који је направљен, на начин на који је изграђен, није требало ни да постоји.
Од почетка је било погрешно, као летовалиште је почело да постоји од 1960. под непостојећим стандардима грчког режима и од 2000. се густо населило.
Све ове године, нико се није питао следеће: У случају пожара у овом месту, међу боровима, без излаза, шта ћемо радити?
И наравно, први који би требало о томе да размишљају су локалне власти. Они који живе у месту и познају га боље од иког. Очигледно се нико од њих није запитао шта би се десило када би ватра захватила Мати или, да бисмо били прецизнији, шта би се десило када би ватра стигла до Матија? А познато је да је област подложна пожарима, АЛИ само један је судбински.
Стари Грци су бор називали “проклетим дрветом” и нису дозвољавали да се налази у градовима. Зато што су знали да је бор као бакља.
Вреди се запитати како смо ми, данашњи Грци, постали убеђени да је безбедно живети међу боровима.
Данас жалимо на десетине преминулих, неправедно умрлих људи. Када жал прође и национална бол због зла које нас је задесило, имамо једну обавезу: да не постоје више места попут Матија. Ни у Атици, нити било где другде.
Да никада више не постоје такве замке смрти"
На фотографији можете видети одакле је кренула ватра и како се спуштала према обали.
Преузето са профила Драгана Новаковић
Plamen je gutao sve pred sobom... Šume su pune smole, visoka temperatura, a možda i ljudski nehat uništiše ono što je godinama raslo.
O tragediji ljudi i žrtvama ne smem ni da mislim...
анамЧе
Као што се они питају откуд ветар сад и тамо, тако се и ми чудимо оволиким падавинама код нас и једном изгубљеном годишњем добу - зими. Временске прилике се мењају, а људске глупости то прате. Оно мало паметних нико не жели да чује. А требало би, јер пуно падавина може да донесе и земљотресе овде, где их је ретко било. Као што и крокодили улазе у море у Аустралији, где их нешто и није било. Зато и написах "и шире", јер земља постаје све климавија и несигурнија. И ко мисли да стоји обично падне први.
Поздрав, АнамЧе!
Причалице, ни ми нисмо ништа бољи од Грка. Постоје и код нас нелегално изграђена насеља са по неколико десетина хиљада становника. Дајем пример леве обале дунава која припада Београду. Плацеви су исецкани и продавани на мини-меру зарад више новца, сијасет уличица кроз које камион градске чистоће неможе да прође, где чак нема места за бандере јавне расвете. О ватрогасним возилима да се не прича. Како је ко имао више шута за насипање дворишта он је насипао , тако да су ови други увек потопљени услед нај мањих киша. Наравно нико није дао ни центиметар свог плаца да би улица била шира. Пристају на проширење ако их град обештете за одређене „изгубљене“ квадрате. Нај страшније је то, да се то стање неможе поправити. Мораће да се руше куће са било које стране улице или да се некако поставе висеће улице. По становницима, то је обавеза општине, града и джаве.
Истог смо менталитета: све је моје докле ја мислим да јесте, а ако није, крива је држава.
Лаки
Управо! То је суштина свега оног "шире". Тоне и ново и старо.
Човек сахрањује себе. Увек и сасвим.
Саучешће братском грчком народу.
Поздрав Јелена!
препознавање
Да, за сваког од нас расте дрво у којем ћемо бити сахрањени.
Поздрав, Станимире, радујем ти се!