Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

– Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

– Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

– Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“.

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

– Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

– Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

– Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Неко од нас може рећи свом детету:

– Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.

Када је блудни син рекао свом оцу: „Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!“ – његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: „Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда“.

Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас љубе на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити.“

Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.

Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: „Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим.“

Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: „Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено.“ И са речима: „Идем макар себе да спасим!“, устао је и отишао у пустињу.

Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи – у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.

Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:

– Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.

Иако често, жене искрено и говоре:

– Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.

Ова „пуцања“ представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“

Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“

Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:

– Ја сам крив!

– Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?

– Да сам био добар, они се сада не би свађали.

Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:

– Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели… Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.

Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: „Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други“. Размислите о томе, „код мене“, а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: „Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу“.

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

– Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

– Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.

Знам сина који је свом оцу рекао:

– Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!

А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: „Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити“, значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.

Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке… Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.

Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално „да“, желим да дете објасни зашто он говори: „Да, оче, слажем се са тим“.

Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: „Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању“?

Ја у том тренутку одговарам:

– Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те убедим, биће добро. Ако не будем могао да те убедим, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. „Ко хоће за Мном да иде?“ (Мк. 8:34) – да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?

Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: „Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што… нећу.“

А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:

– Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

 

Андреј Кононос