„Волим те“
Шта је то љубав? Љубав која је основни мотив; сви кажу да из љубави ступају у брак. Али, како је онда могуће да врло брзо, недопустиво пребрзо, рекао бих, многи бракови, многи парови дођу до оног степена, када већ само, после две или три или пет година, а још је то премало за неко брачно искуство, када многи кажу: више љубави нема. Ако дођу до тога, па кажу: више љубави нема, то им је онда мерило да љубави – праве љубави – никад није ни било. Јер, љубав није еротска привлачност. Љубав није заљубљеност; заљубљеност јесте онај први, почетни степен, који је и те како добродошао; без заљубљености и нема уласка у љубав. Али, љубав није романтика. Љубав је осећај одговорности, љубав је осећај за жртву, љубав је осећај за непрестано давање и, што је најважније, љубав је спремност на опраштање. И, када се у тим дефиницијама посматра љубав, онда видимо колико је заиста љубав нешто и велико и одговорно. Јер, мој брачни друг, како ми то уобичајено кажемо и чујемо, друга страна мене самог, је неко ко је поверен мојој љубави. И то, чини ми се, много тога објашњава.
Данас су многе речи изгубиле и своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тачније, израза јесте и оно чувено „волим те“, која се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо, рећи то „волим те“. Међутим, треба то „волим те“ умети рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15 година, и после 30, и после 50. И, ако се неко пита, а требало би да се пита: шта, заправо, за нас, православне хришћане, значе речи „волим те“, онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде: „Рећи некоме: волим те, значи рећи му: ти никада нећеш умрети“. И то је оно што се заснива на нашој вери, на вери у Васкрсење, које је камен-темељац свега онога што ми, заправо, јесмо.