Пролазио је данима поред ње и жудња у њему је расла. Почео је да вреба и осматра, и кад се указала прва прилика - украо ју је!  Потом, скривен у сенци, раствори дланове да је погледа.

Изгледала је тако мала, а опет тако несместива у његов горући поглед. Међутим, кад хтеде да је понесе примети нешто: његова кућа је тако дивно уређена и, да би је унео, морао је најпре нечега да се реши. Погледао је још једном украдену ствар и крену без освртања, остављајући на месту злочина свој образ. Но, пред кућом деси се следеће: без образа га нико није препознао.

У пратњи два униформисана лица, преселише га међу једнако изгубљене.

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

Бора Дугић: A Momentum (Трен)