Једна религија за све

 

о. Серафим Роуз, слика са нета

 

Запањила сам се када сам видела, вративши се у Америку, колики је продор начинио индуизам – за време мога удаљавања од хришћанства. Док сам била у Индији, мој гуру је имао потпуну власт нада мном. Ја сам била потпуно „замандаљена“. Гуру ми је строго забранио да читам било какве хришћанске књиге или да разговарам са хришћанима. Индуски свами воле јавно да говоре како су све религије једнако добре и истините, али потајно знају да је Христос њихов Судија. Тако сам, током двадесет година, потпуно потонула у студије далекоисточне философије. Мој гуру ми је наредио да дипломирам на философији и антропологији. Међутим, та школска занимања нису била оно најважније, јер главно у моме животу је било виђање са гуруом и време посвећено изучавању и обредима Веданте.

Свами Вивекананда је успео кроз своју мисију да се наметне многим појединцима, међутим, није успео да оснује једну светску религију за све. То ће успети да уради само ђаво преко његовог слуге – Антихриста. Пошто та васеленска, светска религија не сме носити никакво „секташко“ обележје, она неће имати ништа заједничко са Хришћанством, сем неких његових назива без садржаја. Процват ове универзалне (новокомпоноване) религије претпоставља венење Хришћанства. На жалост, језуитски патер Тејар де Шарден већ је уградио темеље такозваног „новог Хришћанства“ које се уклапа у Вивеканандин план о стапању свих вера у једну светску религију.

Тејар де Шарден, за разлику од традиционалних римокатоличких теолога, веома је цењен међу образованим свештенством које, по својој доброти, мислим да нема представу о чему он то у ствари говори. А те Тејардове идеје у великој мери су украдене из Веданте и Тантре – само премазане хришћанским жаргоном и обојене начином теорије еволуције.
Да наведем један пример: „Свет у коме живим постаје божански. Међутим, ватре овога света не сажижу ме, нити ме воде разлажу – јер, насупрот лажним облицима монизма који нас одводи путем пасивности према бесвести, панхришћанство које нађох, пружа свејединство (сједињење са космосом) на завршетку једног процеса диференцијације. Ја ћу постати дух само после потпуног и свецелог испуштања из мене свих енергија материје... Ја мислим да могу бити спасен, узимајући за пример Ваплоћеног Бога (који ми је откривен кроз католичанску веру), само стапајући се са космосом.“ А ово је чисти индуизам! Јесте да ту има помало од свега – препознају се понеки стихови из Упанишада, као и делови неких философских система са њиховим обредима.

На својој конференцији за штампу патер Агрупе, генерал језуитског реда, бранио је Тејарда де Шардена у име тога да „он није професионални теолог и философ, па према томе он није био ни свестан свих философских и теолошких заплета који произлазе из његових научних интуиција“. Језуитски генерал Арупе још га је хвалио: „Патер Тејар је један од највећих умова савремене мисли; његов успех нас не чуди. Он је извео на делу велики покушај да измири светску науку са светском вером.“ Плод тог помирења је појава нове синтетичке религије. По Тејардовим речима: „Нова религија биће сасвим иста као наше старо Хришћанство, али са новим животом, црпеним из законског развоја његових догми у додиру са новим идејама. „Имајући то у виду, треба само да упоредите Вивеканандину светску (универзалну) религију са Тејардовим „новим Хришћанством“, па ћете видети да је победио индуизам...

Светска религија коју нуди Вивекананда мора имати пет обележја. Прво, она мора бити научна. Она мора бити грађена на духовним законима. Према томе, она ће бити истинска и научна религија. Обојица, дакле, Вивекананда и Тејар, уздижу теоретски сцијентизам за предуслов њихове вере.

Друго, основа вере је теорија еволуције. Тејар каже: „Досад непознати облик религије... ниче у срцима људи – из семена које је посејала идеја еволуције.“ Па опет: „Прародитељски грех... везује нам руке и ноге, изнурава нас до последње капи крви, јер у свом данашњем облику догмат о прародитељском греху представља један од преживелих статичких појмова који су ружан анахронизам у односу на наш лепи систем еволуције.“ Међутим, овај псеудо религијски појам о „еволуцији“ који је свесно одбачен у хришћанској мисли, био је већ хиљадама година важан за индуску мисао. Сваки индуски верски обред и систем претпоставља овај појам.

Треће, светска религија будућности неће се везивати ни за какву посебну личност оснивача, него ће бити заснована на „вечним начелима“. Тејар је већ био кренуо тим путем ка безличном богу, када је писао: „Христос је постајао све неопходнији за мене... Али, истовремено, лик историјског Христа постаје за мене све мање важан и јасан...“ „Мој начин мишљења о Њему све даље и височије ме одводи у висине (надам се) хришћанске Ортодоксије“. Међутим, жалосно је да он не види да овакакав неисторијски „Христос“ не припада хришћанској, него индуској „ортодоксији“.

Четврто, главни циљ ове универзалне религије будућности биће да задовољи духовне потребе разних типова људи и жена. Издвојене, „секташке“ религије не могу то пружити. Тејар је веровао да хришћанство не задовољава свачије верске потребе. Он то своје незадовољство овако изражава: „Хришћанство је још увек мало склониште, али више не обухвата нити задовољава „модерну душу“.

Пето и коначно. Кроз универзалну религију (или такозвано Ново хришћанство), ми сви заједно стремимо ка истом циљу. Тејар де Шарден назива тај циљ Тачка Омега, која припада нечему ван умопредставе. За Вивекананду та „Тачка Омега“ је Ом –за Индусе света једносложна реч. „Цело човечанство стреми подножју тога светог места где стоји овај симбол који није симбол, где стоји ова реч која је изнад свакога звука.“
Где ће се завршити ово извитоперење хришћанства или победа индуизма? Зар ћемо, на крају, прихватити индуски Ом, или Тејардову „Омегу“? Зар да одбацимо једино свето Име: Исус...

 

(део исповести бивше римокатолкиње, а потом и хиндуисткиње, која је

најпосле себе пронашла у Православљу)

 

Архимандрит Николај (Дровјазгин)


ФАКИРЕВО ЧУДО И ИСУСОВА МОЛИТВА

 

Човек који је написао ово сведочанство је
Архимандрит Николај (Дровјазгин) један од многих
мученика атеистичког режима у СССР, који је остварио
блиставу каријеру као капетан брода. Он се бавио
окултизмом и био је издавач часописа за окултизам "Ребус".
Пошто је био спасен од бродолома чудом светог
Серафима Саровског, ишао је на поклонство саровском
чудотворцу и тамо се одрекао своје земаљске каријере и
својих веза са окултистима, поставши монах. После
рукоположења у чин свештеномонаха, служио је као
мисионар у Кини, Индији и Тибету. Био је свештеник
при разним руским (царским) амбасадама, а био је и игуман
у неколико манастира. После 1914. године живео је у
Печерској Лаври у Кијеву, где је служио као духовник
младим људима који су долазили да питају о утицају
окултизма у савременој Русији. Године 1924, месец дана
после посете извесног Тухолкса, писца књиге "Црна
магија", био је убијен у својој ћелији руком "непознатих
лица"... Мисли се да је то била освета тамних сила окултизма.

 

Једног чудесног тропског јутра, наш брод је секао таласе Индијског океана, приближавајући се острву Цејлон (Шри Ланка). На палуби су били путници, углавном Енглези, са својим породицама, одушевљени дивним призором очаравајућег острва, пуног тајанства... Иако је острво било још веома далеко, опојни мирис цветова обавијао је, са сваким налетом поветарца, цео брод. Већ је било видно пристаниште у зеленилу палми, са шароликим светом који је чекао на кеју... Видео се град Коломбо.

Брод се зауставио да узме угаљ, тако да су путници имали времена да сиђу на обалу. Дан је био тако топао да су путници решили да не силазе у град до вечера. Мала група од осам људи, урачунавши ту и жене, коју је водио пуковник Елиот, кренула је у град Коломбо, већ добро познат пуковнику. Он је предложио: "Даме и господо, желите ли да посетимо једног овдашњег мађионичара—факира? Он живи у околини града." Сви прихватише пуковников предлог са одушевљењем. Било је већ вече, када смо стигли на један мали пропланак у џунгли, где се налазила колиба и покрај ње горела је мала ватра. Ту је седео, скрштених ногу, мршави старац са турбаном на глави, непомично зурећи у правцу ватре... Упркос нашем бучном доласку, старац је наставио да седи непомично, ни најмање не марећи за нас. Однекуд из мрака појавио се младић и нешто тихо запитао пуковника. Он је наместио столице за нашу групу у полукруг око ватре. Подигао се мирисави дим. Стари факир је и даље седео у истом положају. Месечина је дала свему фантастичне облике. Нехотице, сви су заћутали, ишчекујући шта ће се догодити.

"Погледајте дрво!" — викала је узбуђено госпођица Марија. Сви смо уперили поглед на дрво испред којега је седео факир. Оно је губило свој облик под трептањем чудне светлости, јаче од месечине. Ускоро се и таласаста површина мора такође променила под изливом светлости. Небо је постало плаво... У даљини, на мору, појавио се бели брод. На наше чуђење, ми смо препознали свој брод који се приближавао граду Коломбу. И што је најчудније, ми смо на палуби брода препознали сами себе.

Треба да знате да се то десило пре појаве кинематографије, тако да нико није могао овако нешто ни замислити. Свако је видео самог себе на палуби брода, како разговара и смеје се са другима. Ја сам чак видео и нашу маскоту, вољену мајмуницу Нели, како једе банане. Свако од нашег друштва био је веома узбуђен, гледајући овај призор.

А ја сам потпуно заборавио да сам ја монах и свештеник, и мислио сам да овај спектакл нема везе са мојим чином. Омађијаност је била тако моћна да су и мој ум и моје срце били ућуткани. Моје срце је почело болно да лупа као на узбуну. Нагло сам се освестио. Целим мојим бићем овладао је страх...

Усне моје почеле су да изговарају молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!" Одмах сам осетио олакшање, као да су неки мистериозни ланци спали с мене. Моја молитва је постала усредоточенија и њоме се моја душа повратила. Кад сам погледао на факирово дрво, она светла измаглица је нестала. Видео сам само светлост месечине и факира како укочено седи покрај ватре. Међутим, моји сапутници и даље су били хипнотисани факиревом сликом на мору.

Но, нешто се очигледно догађало са факирем. Он се искривио на страну. Младић је притрчао збуњено. Сеанса је на пречац прекинута.

Дубоко узбуђени овим призором, моји пријатељи живо су размењивали своје утиске, не знајући зашто је ово привиђење нагло пресечено. Младић је ово протумачио исцрпљеношћу факира, који је и даље седео нагнуте главе, не обраћајући пажњу на присутне.

Факир је био награђен богатом напојницом, коју му је младић сакупио од захвалних гледалаца овога "чуда". Моји пријатељи су кренули назад у град. Ја сам се нехотице осврнуо — и задрхтао сам од непријатног осећања. Мој поглед се укрстио са погледом факира. Он је био пун мржње. То је трајало само трен, па је опет заузео уобичајени укочен став мира. Ипак, тај ледени поглед отворио ми је заувек очи да увидим чијом моћи је било произведено ово "чудо".

Далекоисточна "духовност" не ограничава се само на овакве медијумске "трикове" оваквих факира... Ми ћемо, у следећем поглављу, видети неке њене видове који су много заноснији. Ипак, тајанствена моћ којом се служе, дата поклоницима далекоисточних религија, извире из медиумизма, а његово главно обележје састоји се у пасивности пред "духовном" стварношћу која омогућава том идолопоклонику да ступи у додир са "боговима" нехришћанских религија. Сличну појаву можемо видети и у далекоисточној "медитацији" (чак и ако јој је дато име "хришћанска" медитација), а можда се ради о истом феномену и када су у питању чудни "дарови" код наших декадентних "харизматичара"...

 

Из књиге

"Православље и религија Новог светског поретка"