Све у причама бива

Корацима дугим даљинама пођох
јер тескоба срца то од мене тражи
пролеће да стигнем које будна сањам
драгог да пронађем што с висине стражи.

Претешко већ бреме носим на плећима
од уздаха траг ми крвав измеђ` стена
под њим моја душа скамењена пуца
прашњава и пуста, рђом прекривена.

Ниоткуда ветра дажда да донесе
у пустињи пустој оазу да справи,
ниоткуда зрака, птице да се јави
цветак да процвета по зеленој трави.

Све камење оштро од световног јада
мисли да ми лови и са пута свраћа
по њем студи мрежу тама изаткала
да из мог сећања отима пролеће.

Ал` јоште у срцу тиња мом пламичак
што клецави корак исправља и диже,
са њим и кроз трње лако се корача
и даљне даљине назиру се ближе.

У њему сакривен танани глас звони
Оног Коме хрлим и о Коме сневам,
пролеће мог бића, радост постојања,
смисао живота Коме песму певам.