“Колико је лишћа на дрвећу у Србији, толико је и песама на уснама тог народа. Под круном ових стабала скупљају се сваке године представници градова око кнеза Милоша. У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али та је грана врло слабо повезана са иструлелим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепших дрвећа у Европи.»

Ханс Кристијан Андерсен

 

 

 

Сећате ли се бајке Снежна краљица? То је прича о љубави која, уз Божју помоћ, успева да савлада све препреке. Само што се у преводима из доба када су покушавали да нам забране да верујемо у Бога и Бога нигде не помињу. Ни Бог, ни свети анђели, ни Свето Писмо. А у оригиналном тексту управо је то најважније. Ево шта о томе каже ђакон Адреј Курајев у књизи Школско богословље:

 

“Сви се сећају оног дéла кад Герда долази до замка Снежне краљице и покушава да у њега уђе, али стража неће да је пропусти. Но Герда ипак успева да дође до Каја. Али како? На који је начин беспомоћна девојчица победила сву ту војску? Ту деца почињу да маштају: “Њено топло срце је отопило лед”, “Герда је љубављу победила”, “Успела је да се пробије зато што је то силно желела” итд. Али није тако. Андерсен о томе говори веома одређено: Герда је почела да говори Оче наш и управо тада се око ње створило безброј анђела. Они су победили наказне војнике и девојчици прокрчили пут...

 

 

 

Герда принялась читать «Отче наш», а холод был такой, что ее дыхание тотчас превращалось в густой туман. Туман этот все сгущался и сгущался, и вдруг из него начали выделяться маленькие светлые ангелочки, которые, коснувшись земли, вырастали в больших грозных ангелов со шлемами на головах; все они были вооружены щитами и копьями. Ангелов становилось все больше и больше, а когда Герда дочитала молитву, ее окружал целый легион. Ангелы пронзали копьями снежных чудовищ, и они рассыпались на сотни кусков. Герда смело пошла вперед, теперь у нее была надежная защита; ангелы гладили ей руки и ноги, и девочка почти не ощущала холода.


Невоља је у томе што у већини досадашњих издања није било те епизоде. Исто тако, када се Герда и Кај врате кући, затичу баку како седи и чита књигу – тако пише у досадашњим издањима. А код Андерсена бака чита Јеванђеље, и чак је директно наведено које место:
«Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско» (Мт. 18, 3).

 

 

 

Тут же стояли их детские скамеечки. Кай с Гердой уселись на них и взялись за руки. Холодное, пустынное великолепие чертогов Снежной королевы они забыли, как тяжелый сон. Бабушка сидела на солнышке и вслух читала евангелие: «Если не будете, как дети, не войдете в царствие небесное!»

 

Деца се бацају баки око врата и почињу да играју око жбуна расцветалих ружа, певајући:


Цвета ружа, предивна и чиста,
ускоро ћемо видети Богодете Христа.

 

Кай и Герда взглянули друг на друга и тут только поняли смысл старого псалма:

 

Розы в долинах цветут... Красота!

Скоро мы узрим младенца Христа!


Тиме се ова бајка и завршава”, – вели, између осталог, отац Адреј Курајев у књизи Школско богословље.

Да бисте боље упознали самог Андерсена можда ће вам помоћи и податак да су на његовом надгробном споменику у Копенхагену уклесане управо његове речи: "Душа, коју је иначе Бог створио по Своме обличју, бесмртна је и не може нестати. Наш живот на земљи је семе за вечност. Тело ће умрети, али душа не може умрети."