Стварност васкрсења Христовог

 

 

 

 

ВАСКРСЕЊЕ: ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА


Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XIX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.


ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА


Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било, оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо corpus delicti. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.

Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде коју су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.


ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИЦИ


Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим. То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином." "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

 

- крај првог дела -