Слика преузета са: http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/nemoguce-je-pobiti-1200-ljudi-za-samo-pet-sati

 

На дан 25. августа 2003. године босански Хрват Дражен Ердемовић наступио је пред Трибуналом за злочине у Југославији у Хагу као сведок оптужбе у судском процесу против некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Као припадник Специјалне јединице босанско-српске војске Ердемовић је 16. јула 1995, заједно са још седам припадника исте јединице, учествовао на пољопривредном добру Брањево, северно од Сребренице, у селу Пилица, у Босни, у стрељању између 1.000 и 1.200 босанско-муслиманских цивила. Милошевић је поред осталог одговарао и због геноцида над босанским муслиманима, а Ердемовићев исказ у својству сведока важио је као доказ да је, у данима после пада Сребренице 11. јула 1995. на више места, између осталог и на терену фарме Брањево крај Пилице, извршен геноцид. Ердемовићеви искази нису, међутим, представљали никакву полазну тачку која би представљала упориште за питање да ли је и у којој мери Милошевић био одговоран за те злочине. Ердемовић је само потврдио да се масовно убиство заиста догодило на фарми Брањево. Оптужба је за личну одговорност Милошевића имала у изгледу даље доказе. Све до данас, међутим, остала нам је дужна. У сваком случају, посебну тежину Ердемовићев исказ има због тога што је он једини непосредни учесник који је потврдио у сведочењу да је било масовног стрељања босанских муслиманских цивила које су извршили припадници босанско-српске војске. На основу признања злочина из 1996. Ердемовић је у Трибуналу у Хагу 1997. осуђен на пет година затвора. После три и по године, поново се нашао на слободи. Међутим, остао је крунски сведок чији су искази коришћени у неколико судских процеса као докази како пре, тако и после суђења Милошевићу, у процесима вођеним по оптужби за геноцид над босанским муслиманима после пада Сребренице.

Исказ Ердемовића од 25. августа 2003. године на суђењу, које сам као посматрач пажљиво пратио, изгледао ми је веома проблематичан. Једноставно је немогуће да за једва пет часова буде стрељано 1.200 људи на начин који је изнео сведок. На прстима једне руке то се могло израчунати, али судије нису допуштале никакву сумњу у ову бројку. Многа питања постављена за време унакрсног испитивања остала су без одговора, било услед временског ограничења, било зато што оптуженом Милошевићу није било допуштено да их постави. На његова питања о позадини одређеног исказа сведока, судије су реаговале са све већом нервозом, нека питања уопште нису дозволили и вршили су притисак на оптуженог да своје унакрсно испитивање што пре оконча. Притом није требало да представља било какав проблем да се ове неверодостојности и противречности у исказу сведока рашчисте, јер је сведок именом и презименом навео све своје саучеснике. Када је, међутим, Милошевић поставио питање сведоку како објашњава чињеницу да само он, као једини, мора да одговара за покољ на фарми Брањево, судија је оптуженоме једноставно одузео реч. То није питање за сведока, рекао је судија Ричард Меј. Оптужени је очигледно додирнуо у веома осетљиво место, у сам нерв оптужнице и органа оптужбе Трибунала.

Није ли то у најмању руку чудно? Реч је о најгорем злочину у Европи после Другог светског рата који је суд окарактерисао као геноцид, а ипак питање о другим починиоцима једног од највећих покоља, учесника у овом злочину, није смело чак ни да буде постављено?

Латио сам се посла да пажљиво и детаљно проучим сва доступна документа о случају Ердемовић, а моје проучавање и истраживање било је праћено све већим чуђењем, чак запрепашћењем. Представљање овог масовног злочина на фарми Брањево у исказима сведока у бројним варијантама, не само да је противречно, већ је и недоследно у тој мери, да се при дубљем истраживању увек изнова наметало питање шта заправо жели да се сакрије, тиме што се не рашчишћавају очигледне недоследности и неверодостојности. Узалуд сам трагао за објашњењем чињенице да судије које су саслушавале Ердемовића нису ни једном посумњале у његову вероводстојност и да су само један једини пут поставиле питање да ли је тужилац саслушао и Ердемовићеве саучеснике, да ли жели да и против њих покрене истрагу и подигне оптужницу.

Дражен Ердемовић је ухваћен 3. марта 1996. у Србији и већ на првом саслушању у југословенском суду 6. марта 1996. навео је имена својих седам саучесника, као и име командира његове групе, по чијем наређењу је наводно извршено ово масовно стрељање. Југословенско правосуђе је покренуло и спровело судски поступак против Ердемовића, али је већ 30. марта он изручен Трибуналу у Хагу, где је најпре наступио као оптужени а затим у својству сведока оптужбе у неколико других судских процеса, у којима је увек изнова наводио имена својих сарадника. До данашњег дана, међутим, ни једно од ових лица није оптужено као починилац злочина или саслушано у својству сведока. Ова књига је, у ствари, једна врста трагања за објашњењем таквог стања ствари.

После првог саслушања и признања злочина 31. маја 1996. у Хагу, Ердемовић је проглашен неспособним за давање исказа на неодређено време, пошто је патио од посттрауматских психичких сметњи. Већ 5. јула 1996, међутим, иако неспособан за саслушање, он наступа као сведок оптужбе против Караџића и Младића. На исказу Дражена Ердемовића судије су засновале и њиме образложиле међународну потерницу и налог за хапшење двојице босанско-српских наводних ратних злочинаца. Није ли можда то био разлог због којег су у Трибуналу у Хагу остали слепи за очигледне неверодостојности и недоследности у исказима овог сведока? Истовремено се намеће питање да ли би се и сам овај сведок појавио пред Трибуналом да га претходно није ухапсила југословенска полиција и да југословенско правосуђе није покренуло против њега судски поступак.

То што ће у овој књизи бити постављено више питања него што ће бити изнето одговора, има својих разлога. Транспарентност није највећа врлина Трибунала за злочине на тлу бивше Југославије. Оно што је изношено на бројним „полузатвореним“ и „сасвим затвореним“ седницама у Суду, уз потпуно искључење јавности, само је мало познато. А, о ономе шта се стварно догодило 16. јула 1995. на фарми Брањево, могли бисмо сазнати тек ако би били саслушани сви учесници у том масовном стрељању. Ипак, то није учињено, нити се сада чини. Познато је, међутим, да је добро постављено питање већ пола одговора. У сваком случају, једна ствар би морала бити јасна: у потрази за истином и у напорима за изналажење истине, Трибунал у Хагу не поступа тако како би се очекивало у светлости наше државноправне и судске традиције. Да ли би се у једном нормалном кривично-правном поступку прихватило да судија изрекне починиоцу, на основу његовог властитог признања, крајње благу казну, а да уопште ниједан једини пут не саслуша његове саучеснике и сараднике? Не би ли се у том случају сви медији буквално стуштили на таквог судију и безусловно желели да знају шта то треба да значи и шта се иза такве пресуде скрива? Није ли таквим поступком судија желео да не доводи у опасност исказ и признање оптуженог исказима његових сарадника? Или се иза свега тога крије нешто много више и много важније? Немају ли можда ови починиоци злочина да изјаве нешто што јавност не би смела да зна? Не штите ли се можда на овај начин сами починиоци, уместо да буду кривично гоњени и осуђени? Зашто, и због чега?

У случају Ердемовић, међутим, ни јавност све то очигледно не жели да зна и кличе што ће извесни Радован Караџић коначно бити изведен пред судије и највероватније бити осуђен на доживотну затворску казну. У предстојећем суђењу Караџићу, Дражен Ердемовић ће вероватно поново наступити са новим, другим, заштићеним идентитетом на судском претресу како би, као заштићени и невидљиви сведок оптужбе, још једном, по четврти пут, дао исказ о стрељању 1.200 босанских муслиманских цивила на фарми Брањево. Предмет оваквог његовог исказа у међувремену у Трибуналу важи за „утврђену и непобитну истину која је ван сваке разумне сумње“ („established truth beyond a reasonable doubt“) тј. као учвршћена и потврђена истина која више није предмет никакве расправе. Постављати питања о позадини, било би бесмислено. Ипак, упркос томе, ми то чинимо.

За критички преглед манускрипта и бројне драгоцене предлоге дугујем срдачну захвалност проф. Вернеру Зауеру (Грац).

Што се тиче цитата, извори свих навода из судских протокола и вансудских саслушања дати су у списку извора. При навођењу цитата из судских протокола указује се на број странице на документима (транскриптима) који су доступни на енглеском језику на интернет страници Хашког трибунала. При навођењу из вансудских саслушања – реч је о јавности недоступним „разговорима“ (интервјуима) које су истражни органи оптужбе Трибунала водили са Ердемовићем на два језика – увек се наводе датуми и у загради дају бројеви страница енглеске и српскохрватске варијанте. Релевантни изводи из ових докумената налазе се у прилогу књиге.

Колико год је било могућно дат је немачки превод цитата из српскохрватских предложака а не са енглеског превода.

 

Жерминал Чивиков

Хаг, у децембру 2008. године

Из књиге „Сребреница. Крунски сведок“, која је доступна на овој адреси.