Дође код мене цурица од три и по године и, како уђе у собу, нацрта се између полица са књигама.

- Дај ми неку књигу! - каже она мени.

Наравно, одмах се окренух да сазнам какве то мисли мала главица скрива. И упитах је:

- Шта ће ти књига?

- Да читам неку песмицу.

- А знаш ли ти да читаш?

- Не знам.

- Па како ћеш онда читати?

- Читај ми ти!

- А коју ти песмицу знаш?

- Таши-таши-танана...

- Хајде ми изрецитуј!

И почне дете да рецитује, али се брзо врати причи о књигама.

- Дај ми неку књигу!

- Али то су све књиге за велике! - и даље ја мудрујем с њом.

Но, ту ће она мени:

- Па и за нас мале треба нека књига.

Ту је осмех прекинуо свако даље вилозофирање, а онда ми је рекла да највише воли ципелицу (што у преводу значи Пепељугу). И причалица, шта ће, мораде да прича.

Сад, кад долази код мене, још с врата виче кад ме угледа:

- Хајде да причамо причу!

Иначе јој код куће тата прича приче. А једном приликом, након што јој је испричао бајку Успавана лепотица, рече она њему, нудећи му јабуке са стола:

- Узми тата, поједи, па ћеш умрети.

- Зашто? – упита је он радознало.

- Онда ћу ја доћи и пољубити те и ти ћеш бити жив.

Дивне ли дечје вере!