Причољупче
Дође код мене цурица од три и по године и, како уђе у собу, нацрта се између полица са књигама.
- Дај ми неку књигу! - каже она мени.
Наравно, одмах се окренух да сазнам какве то мисли мала главица скрива. И упитах је:
- Шта ће ти књига?
- Да читам неку песмицу.
- А знаш ли ти да читаш?
- Не знам.
- Па како ћеш онда читати?
- Читај ми ти!
- А коју ти песмицу знаш?
- Таши-таши-танана...
- Хајде ми изрецитуј!
И почне дете да рецитује, али се брзо врати причи о књигама.
- Дај ми неку књигу!
- Али то су све књиге за велике! - и даље ја мудрујем с њом.
Но, ту ће она мени:
- Па и за нас мале треба нека књига.
Ту је осмех прекинуо свако даље вилозофирање, а онда ми је рекла да највише воли ципелицу (што у преводу значи Пепељугу). И причалица, шта ће, мораде да прича.
Сад, кад долази код мене, још с врата виче кад ме угледа:
- Хајде да причамо причу!
Иначе јој код куће тата прича приче. А једном приликом, након што јој је испричао бајку Успавана лепотица, рече она њему, нудећи му јабуке са стола:
- Узми тата, поједи, па ћеш умрети.
- Зашто? – упита је он радознало.
- Онда ћу ја доћи и пољубити те и ти ћеш бити жив.
Дивне ли дечје вере!