Поп култура

(ретроспектива једног слушаоца радија "2М")

 

„Суноврат цивилизације се може погледати кроз поп културу. 1960. године Елвис Присли краде од црнаца рокенрол па преко Битлса то постаје нека бунтовничка култура, која је имала значајну улогу на западу, нарочито у време вијетнамског рата. Кад је Никсон послао оне ликове да угуше побуну у Стејт Охају та Национална гарда (која тренутно обучава нашу војску) их је побила као зечеве. Онда су Јанг, Крозби, Стилс и Неш направили песму „Tin soldiers and Nixon coming“.

https://www.youtube.com/watch?v=TRE9vMBBe10

Или Џон Фогерти гледа на тв како Ајзенхауер, Никсонов унук избегне одлазак у рат (драфт) и пребегне у Канаду и направи песму “Fortunate Son”.

https://americansongwriter.com/creedence-clearwater-revival-fortunate-son-behind-the-song/?nab=0&utm_referrer=https%3A%2F%2Fwww.google.com%2F

А драфт је као негативна лутрија: кад те ставе у бубањ и неки пуковник окреће бубањ и извлачи бројеве. Онда се појавио и Вудсток са Хендриксом и другима. И онда се нађу одређени људи да проучавају колико је потребно LSD-ија и других дрога да надрогирају нацију. Након тога се сав тај бунтовнички рокенрол претвори у једну досаду и мртвило, Grateful Dead и осталих бендова који само бескрајно малтретирају народ својим џемалдима. И 70-их година се појави панк, опет се неки социјални револт појавио. Јер он се није појавио у Енглеској или Њујорку како људи мисле, већ баш у Калифорнији у оном субурбу. То би било нешто као Бежанијска коса: предграђе великих градови, попут Њујорка, Лос Анђелеса и других,  где је јако скупо грађевинско земљиште, тако да би људи имали неки привид живота беже из градова и путују по сат-два. То ти је најбољи пример из филма „Повратак у будућност“ кад Мајлл Џеј Фокс долази у неки ресторан -  то ти је типичан субурб - где има један ресторан у који могу доћи млади људи, где могу попити кафу и да се друже, и да чују неку песму из џубокса и то им је све. Они пре навршене 21. године нити могу попити легално једно пиво, нити попушити цигарету. Субурбија је убиство за младе људе, тинејџере. Једна меланхолија, жабокречина. И у гаражама те мало богате субурбије се појављује панк  - гараж бенд. Клинци, који немају појма о музици само су почели да тандрчу по гитарама и бубњевима и да вичу и деру се: бес, бес, бес... без разлога. Онда је то прешло у Њујорк и појављују се Рамонси у СиБиЏиБи клубу (скраћеница за кантри, блуз, џез клуб), где су кренули и Talking Heads, Iggy Pop, Мадона, Синди Лопер, а сад је то купио неки модни дизајнер. Најпре су се појављивали по 15 минута 30 дана у месецу. Само су се дерали да би их узео под своје Малколм Мекларен са својом женом Вивијен Вествуд и прешли су у Лондон и тамо се појавило (потом и Секс пистолс и Клаш и остали). И тај панк је био одличан: он је бес, он је анархија, он је безвлашће. Све је то лепо али и анархија, и комунизам, и безвлашће и све те идеологије имају један проблем код себе (анархија је безвлашће у којем није потребан ауторитет због тога што сви имају свест): то је она типична подвала и превара свих идеолога те и комунизма и анархије: да се ослони на људску свест. Значи и комунизам каже: социјализам је прелазно друштво у ком ће, кад израсте људска свест, да се да сваком према потребама а рад према могућностима и онда ћемо ми сви бити комунисти. Ко рачуна на људску свест тај је пропао у старту. Хтео- не хтео увек је моћ на крају свега и онај ко има батину тај влада. И сад дођосмо до оног што сам хтео да кажем: да је кроз поп културу све пропало. Тај панк се појавио као револт према оним досадним хипицима, хашишарима који су само давили са оним „љубав, срећа...“. Појавио се бес и он је био врло озбиљна ствар. Нарочито у Енглеској где су се побунили против режима у којем си ти роб цео живот: радиш за плату да би добио неку пензију и то ти је то. Шта су онда урадили? Онда ти се појави МТВ и он уништи све! Оне претходне су купили са лсд-ом, хашишем, марихуаном, ове су купили са хероином и сад долази кокаин који је сасвим друга дрога и долази МТВ и све је лова – све се претвара у паре. И не само паре, већ је врло важна и пацифизација омладине. Појавила се Мадона (material girl), Синди Лопер (Girls Just Want To Have Fun). Ту се нешто огласио реп али су то врло лако решили тако што су се ови поубијали између себе, тако да није оставило неки значај у култури. Ово све говори како је култура пропала. Читав свет је пропао кроз нека баљезгања о љубави. Јер ако нема добре поезије, а нема је одавно, нема ни песама на естради које ваљају. Свет је отишао у тандарију. Свако се продаје и купује за ситну лову.“