„И земља ће се трести врло по свету, и биће глади и помори и страхоте и велики знаци биће на небу.“ (Лк 21,11)

 

Има једна прича о упорности човека који је, на молбу Божију, добио у задатак да гура камен. И човек је то чинио сваког дана, али, временом, поче да осећа знаке обесхрабрења, због чега ђаво нађе прилику да му приђе и додатно му стаје на муку. Говорио му је, дакако, да он никад неће померити тај камен. То је условило да човек почне губити срчаност и храброст, па је и почетну вредноћу почео да квари изговорима за лењост и немар, све док се, најзад, није помолио Богу, тражећи од Њега објашњење. Господ му је рекао да његов задатак никад и није био да помери камен, већ да се развија; његове руке су стога снажне и мишићаве, леђа препланула и набијена, дланови очврснули, ноге чврсте, односно: он је, гурајући камен растао и са тиме је требало да расте његова вера и поверење. А Бог је, потом, померио камен.

Овако треба разумети и напор научника, који су, истражујући причу из Библије, заправо, пронашли извор нових сазнања, која су их довела и до изучавања вулкана.

Првим оснивачем вулканологије сматра се Плиније Млађи. Он је, у своје време, био велики пријатељ историчара Тацита, којем и пише писмо у којем га извештава о ерупцији Везува. Међутим, премда је то писмо од изузетног значаја за научнике, оно је настало много касније од библијске приче и није ни изблиза детаљно. А ако то нису могли да начине у време Плинија Млађег, дакле – још мање је могуће да су чињенично могли да разраде у време Мојсија, а поготово се не би могло рећи да је библијска прича тек литерарно штиво.

А шта каже, заправо, библијска прича о десет казни?

Најпре је Нил поцрвенео и рибе су помрле, а вода је престала да буде здрава. То је сам почетак еколошке катастрофе. Логична последица је да су жабе морале да искоче из воде. Кад су нестале жабе и рибе намножиле су се бубе, ваши, комарци, маларија, што је довело до помора стоке. Красте су могле да уследе од разних болести које су наступиле, али такође и од вулканске или неке друге прашине, која је донела таму на земљу, уједно произвевши громове и град. Ово је све уништило јечам и друге неке житарице, сем жита које је већ сазрело. Затим је ветар донео скакавце. Логично, након свега уследио је помор прворођенчади.

То се десило тада на реци Нилу, јер је ту био груписан изабрани јеврејски народ. Али, као што је то било ради назначења Пасхе и прасимбол данашњег хришћанског празновања Васкрса, то можемо приметити да се сад ове казне шире на целу планету. Христос је и рекао да ће у последње дане наступити велики потреси. Несумњиво, вулкани ће играти у томе велику улогу.

„Ниједна култура не би својевољно напустила своје богато станиште уколико није условљена крајње драматичним разлозима. Климатске промене играју велику улогу у томе. Могло би се рећи да им претходе.“ У овоме се слажу историчари, археолози и вулканолози. И наводе пример: да ли би Грчка данас изгледала исто да се није десила ерупција вулкана Тера? Али када се велике промене дешавају? Кад се испуни време и земљи устребају пожари пре кише.

 

– наставак -