Вулкани и црвена плима
„...И сва вода што беше у реци преметну се у крв. И помреше рибе што беху у реци, и усмрде се река тако да не могаху Мисирци пити воде из реке, и беше крв по свој земљи мисирској.“ (2.Мојс. 7;20-21)
Са овим писанијем кренућу нешто издаље, а намера текста неће бити да плаши људе већ да и сами почну да истражују и припремају свог унутрашњег човека за свако време, како се не би нашли голи и боси и без дарова било на овом или оном свету.
Један од разлога немогућности сузбијања маларије у Африци јесте сујеверје. Наиме, у Кенији се спава под мрежицама, које су натопљене неким средством против комараца и чија је употребна вредност око пет година након чега се поново перу. Али тамошње становништво је тешко натерати да ту мрежицу узму и бесплатно, јер они верују да ће се под мрежицом, уместо комараца, сакупљати духови. Ипак, за разлику од одраслих, деца почињу да целој ствари приступају другачије.
Сујеверје и погрешно тумачена вера праве од људи робље. Међу многим освајачима Библија је била средство кориштено у политичке сврхе. Тако се она на један начин тумачила у Африци међу сиротињом - да би се народ држао у ставу мирно, док је у Америци, Немачкој, Енглеској, Француској, Белгији још како расистички употребљавана. Зато су многи људи остали разапети између неба и земље, што је, најпосле, дарвинизам искористио да их убеди како нема Бога, са једне стране, а лична сујета да измишљају бога спрам својих потреба.
Међутим, многи научници су се пењали лествицом од скептицизма, преко агностицизма до вере. Јер све са чиме су се сретали, у било којој сфери свог научног истраживања, само је ишло у прилог томе да ништа није могло настати случајно, будући да су у свему видели разум. Самим тим и сама вера припада разумним и слободним људима, који могу правилно да разумеју смисао Светог писма. А зашто је то потребно? Јер у тим списима смо сви записани. И што се више чита, то ова наука, остављена нам од светих, постаје све јаснија. Чак је и сам Добрица Ћосић, говорећи о својим разговорима са Патријархом Павлом, говорио у прилог томе. Наиме, Добрица Ћосић би почео да прича једну причу, или какав догађај, а Патријарх би одмах наводио упоредну причу из Светог писма.
За овај осврт нама је, из много разлога, потребна следећа прича из Библије: о десет египатских казни. Касније ћемо се више осврнути на то, али овде на почетку треба приметити да су се те казне дотицале искључиво Мисираца, не и изабраног јеврејског народа. Има ли то везе са нама данас? Пре него што вам пренесем једну од упоредних прича са нашег простора, предлажем да, ради бољег разумевања, прочитате и ово:
„Дан избављења Јевреја из египатског ропства остао је заувек у њиховом сећању. Господ је установио овај дан главним старозаветним празником, који је Он назвао Пасхом. Реч "Пасха" значи: пролазак мимо, или избављење од беде (ангел смрти је прошао мимо јеврејских боравишта). Сваке године, увече тога дана Јевреји су клали и припремали пасхално јагње и јели га са пресним хлебом. Празник овај продужавао се седам дана.
Јагње пасхално, чијом крвљу су били избављени јеврејски првенци од смрти, праобраз је Самог Спаситеља Исуса Христа, Јагњета Божијег, који је примио на себе грехе света, а Крв Његова избавља све верујуће од вечне смрти.
Сама старозаветна јеврејска Пасха, праобраз је наше новозаветне, хришћанске Пасхе. Како је тада смрт прошла мимо боравишта јеврејских, и они су били ослобођени од египатског ропства и примили су обећану земљу, тако у хришћанској пасхи, Васкрсењу Христовом, смрт вечна је прошла мимо нас: Васкрсли Христос, ослободивши нас од ропства ђаволу, дао нам је вечни живот.
Христос је умро на Крсту у дан, када су клали пасхално јагње, и васкрсао непосредно после јеврејске Пасхе; ето зашто васкрсење Христово Црква празнује увек после јеврејске Пасхе и назива се такође Пасхом.“
У време куге, овде у Србији, остало је записано у иришким црквеним дневницима следеће: услед бојазни од заразе многи су тражили да се причешћују другом кашиком и један свештеник, слаб у вери, стао је на ту страну. Међутим, и тај свештеник и сви који су се тако причешћивали подлегли су зарази, док они што су се причешћивали из једне чаше истом кашиком – били су Богом збринути.
– наставак -