(слика са нета)

 

 

 

„Устављај језик свој ода зла и уста своја од преварне речи.”

(Пс.34;13)

„Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава

се и припитомио се роду човечијем; а језика нико од људи не

може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.”

(Јак.3;7-8)

 

Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.

- Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.

- Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.

И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.

- Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.

- Не знам на кога мислиш... – збуни се врана.

- Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,... на кога би другог.

И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.

- С којим правом ти њу називаш сплеткашицом...?!

- Молим... како хоћеш - узмицала је чавка, поигравајући се. - Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.

И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.

- Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!

Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.

- Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?

Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Схрвана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.

Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.

- Издајице! Како си само могла...?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. - Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!

То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.

 

* * *

 

„Не опадајте један другога, браћо, јер ко опада брата или осуђује брата свог опада закон и осуђује закон, а ако закон осуђујеш, ниси творац закона него судија.” (4;11) Ево како нас лепо поучава у својој посланици Свети Апостол Јаков. „Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.” (3;16) Дакле, пре него што отворимо своја уста, присетимо се речи Светих Отаца - да је ћутање злато, у шта нас и сам Апостол уверава: „Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.” (3;2) Стога послушајмо своје Светитеље и заједно са Псалмопојцем Давидом, рецимо и ми: „... чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја,...” (39;1) Јер, учинимо ли то и сами ћемо доживети преображај, какав је имао цар јудејски Јосафат, и познаћемо смисао његових речи, упућених судијама: „Гледајте шта ћете радити, јер нећете судити за човека него за Господа, Који је с вама кад судите.” (2.Днев.19;6)

 

аутор: причалица

Из књиге "Све у причама бива"