О Видову дне
Ко си ти,
што стазом аветне прошлости газиш,
земљу ову,
са Небом свезану,
скрнавиш
и народу мом
за одстрел узимаш меру?
Да слеп си рођен на око,
које уз нишан лежеш,
већи би човек био,
с нама јео и пио.
Aл` не –
ти на нас удари чизмом!
Но, не знаш ти, слепче, где си,
ал` сад, кад већ ту јеси,
ред је и да ти се каже:
земља је ово Србија,
где се вековима историја
понавља из дана у дан
и слави Видовдан!
Многом се трњу пре тебе
усхтело овде да влада:
иста вас покрену нада –
на Српство зинусте силно.
И не знам да л` да те кривим,
што ненаучен дошао ти си,
ил` жалим
што учити ниси имао одакле.
Но ниси ти случајно овде:
ко слеп ту ногом крочи,
њему се отворе очи
и дан преболан сване,
све се покажу мане,
а силе му бројно стање
постане кукавно мање.
И гледа што видео није:
барјак, како се вије,
војске што нема јој броја –
на пољу крвавог боја,
где српом пред собом жање,
до корена полути грање
трњу, што штрчи над житом,
браздећи земљу, при том,
за семе, што на њу пада
са клицом вере и нада –
из њег` ће божур нићи,
мирис се небу уздићи
и из блатног стасаће рова
ратник небесног кова.
Јер Србље Христово не умире –
оно васкрсава
и у вечности се сабире.
А ти, трне,
на Видовдан,
кад будеш пошао,
с тог Поља,
где незван си дошао,
знај, батова пратићеш траг
оних што заведе их враг
варком о царству земаљском,
уистину – забораву адском.
аутор: причалица
Лазар пита шта је са Косовом?