Слика са нета

 

Једном реши цар да направи гозбу за све своје поданике. Спремање потраја неколико дана како би сви могли да процене величину његовог царства и небројено богатство у њему. Сам цар је седео на златном трону под балдахином од најфиније свиле. Најскупља вина точена су у неизмерним количинама у најскупље судове, а било је толико хране која се ни у једном царству није видела у том обиљу и раскоши.

Кад се цар развеселио од вина, он рече својим племићима:

- Желим да ми кажете колика би ми била цена са свим мојим богатством.

Тишина завлада у дворани. Сви су помишљали да ни анђели не би могли да процене вредност цара. И наједном тих и миран глас једног старог мудраца изговори:

- Ти, царе, не вредиш ни тридесет сребрњака.

Цар се страшно разгневи. Јарост га целог обузе и он повиче:

- Како се усуђујеш да говориш тако?! Јеси ли с ума сишао? Једна златна нит на мојој порфири је скупља од тога!

Но продужи праведник спокојно:

- Бог, Творац земље, продан је за тридесет сребрњака. Да ли си ти вреднији од Њега?

Утихну гнев царски, постиде се владар свог поноса и таштине. Сиромашни старац откри пред њим непревазиђену истину: сва блага света су прах. Само Бог има право да оцени вредност сваког човека кад куцне његов час.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + +

Как-то царь решил сделать пир для всех своих подданных. Да не простой, а на много дней, дабы величия царства и несметные его богатства смог оценить каждый. Сам правитель сидел на золотом троне, под балдахином из тончайшего шелка. Самые дорогие вина в немереном количестве разливались в драгоценные сосуды. А яств было столько, что никогда еще ни в одном царстве такой роскоши не видел никто. Развеселило вино царя, и молвил он ко своим вельможам:

– Желаю услышать от вас, чего стою со всеми моими огромными богатствами.

Тишина воцарилась в зале. Все размышляли, что даже ангелам не по силам оценить царя. И вдруг тихим смиренным голосом молвил один мудрый старец:

– Ты, правителю, не стоишь и тридцати серебряников.

Страшным был гнев царя. Ярость воспылала в нем, и он закричал:

– Да как ты смеешь говорить такое?! Из ума, что ли, выжил? Одна нить златая на порфире моей дороже стоит!

Но спокойно продолжал праведник:

– Бог, землю сотворивший, за тридцать монет серебряных продан был. Ты ли больше Его? Утих гнев царский, устыдился правитель своей гордыни и тщеславия. Бедный старец открыл перед ним непревзойденную истину: все богатства мира суть прах. О только один Бог сможет по достоинству оценить каждого, когда пробьет его час.