Истина
Истина
АКО ЈЕ НЕКО ЗАБОРАВИО,
МИ НИСМО
Још од 1998. године, када је кулминирала проблематика у вези отмица и убистава војника, полицајаца, цивила Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, породице жртава осећају потребу да се наведена проблематика обради са хуманитарног и стручног аспекта.
До данас врло мало је урађено, нарочито када је реч о страдању припадника ВЈ и полиције, који се не спомињу ни као бројке када је реч о смртном страдању Срба на Косову и Метохији.
Схватајући да државници као и остале институције не желе јавно да говоре о нашим смртно страдалим синовима; родитељи, потомци, сестре, браћа... основали су: Удружење родитеља „Вера, Нада, Љубав…“.
Родитељи и породице војника и полицајаца убијених на Косову и Метохији тешко подносе ћутање државника Србије када су у питању њихови најрођенији који су убијени у терористичким и ратним нападима тзв. ОВК. Туга и бол за изгубљеним најрођенијим тешко се подноси…
Државницима и политичарима не можемо да забранимо да ћуте али не смемо да им дозволимо да забораве. Да остарелим родитељима и потомцима (оних који су имали среће да их за собом оставе), покажемо да ни једна жртва није заборављена.
Нама нико не може да одузме право да се боримо за наше најрођеније. Да не дозволимо да их њихова држава, на чији позив су кренули, ћутањем о њиховим смртним страдањима, убије још једном, заувек. Чињеница да, до данас, ни једна од надлежних српских институција у Србији, није изашла са конкретним подацима о страдању Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, један је од циљева да се тај податак презентује у јавност.
На Косову и Метохији у току 1998. и 1999. године и НАТО бомбардовању убијено је преко 1000 припадника војске и полиције а више од 100 се воде као нестали (заробљени). У исто време убијено је и киднаповано више од 2.000 цивила а око 600 још увек се воде као нестали. Остали су убијени. О тим убијеним до данас нико није јавно проговорио, сем њихових породица. Представници државне власти и политичке странке које су на власти као и остале, јавно се не баве успоменом на те пале борце. Они који су Србији дали највредније, своје животе, у Србији су данас „забрањена тема“. Породице су у свом болу остале саме свих ових година. Хоћемо да помогнемо да они који нису још пронашли своје најрођеније не остану сами. Да свака жртва добије своје место. Да истину о страдању Срба чује и Србија, и Европа, и цео свет. Ми родитељи, потомци, сестре, браћа... не можемо да седимо и чекамо да наши најрођенији тону у све већи заборав, већ смо себи дали задатак:
да покажемо Европи и свету да је Косово и Метохија права Србија по Богу и Закону а не онако како данашњи представници власти представљају, само у пароли.
Циљ нам је: Да се утврди тачан број војника, полицајаца и цивила Срба и осталог неалбанског становништва киднапованих и убијених на Косову и Метохији од терориста тзв. ОВК и у НАТО бомбардовању. Чињеница да је списак војника и полицајаца који поседује надлежно министарство „војна тајна“ а цивилно становништво расељено, треба много више труда да се то утврди. Контактом са породицама пострадалих једини је и најтачнији податак. Циљ нам је да дођемо до сваке породице, да ниједна жртва не остане заборављена. Да изађемо са тачним бројем укупно страдалих. Не можемо да дозволимо да се догоди оно што је учињено после другог светског рата, да до данас није познат број убијених и имена оних који се никада нису вратили својим породицама. Убијени, и киднаповани, и заробљени на Косову и Метохији морају да добију поштовање које им припада. Онима који су изабрали Србију, и дали јој највредније што су имали, своје животе, иако данас многи покушавају да наметну став игнорисања према тим жртвама, Србија мора да се одужи на достојан начин. Жив човек губи (даје) живот само једном. Србије не сме, ћутањем о њима, да их убије још једном, заувек. Они морају да добију да „живе“ вечно. И зато:
Не дан сећања већ вечно памћење. Пострадалима у славу а живима за опомену.
Лозанка Радоичић
Преузето са сајта удружења:
Беседа: Обраћање команданта
Документарни филм "Воз"
Нико није рекао нећу
Битка за Кошаре - неиспричана прича