Тигар у снегу

- Како си ти постао поета? Како си почео?

- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?

- Шта?

- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.

- Не!

- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.

- И онда?

- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.

- То је било ружно од баке. Није волела птице?

- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.

- Моје срце куца, тата.

- И моје, али бакино није.

- Ако речи нису праве, ништа није право.

 

 

 

Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...

Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.

 

 

- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!