Један отац је имао јако ружну навику - да хули на Бога. А његов мали син је чуо на веронауци да онима који хуле на Бога јако смрди из уста. Међутим, шта је могао учинити мали дечак за свог оца, који је често прљао своја уста; и не само своја уста, већ и читаву кућу.

Малиша се досетио. Отац га је много волео, и сваки пут кад би дошао кући, или би пошао негде, љубио је своје дете. Но, једног дана малиша се измакао и није дозволио оцу да га пољуби.

- Немој ме љубити, оче! Твоја уста смрде...

- Како, сине?! - питао је отац изненађено.

- Ево, када хулиш на Бога, твоја уста смрде.

Отац се следио од детињег прекора.

Малиша је својим прекором помогао оцу да престане хулити, и да ослободи језик од болештине која указује на непобожност, а сведочи и о распусности онога ко робује овој ружној навици - хули на Бога.

 

Превела са грчког А.М.