Слика: Carolyn Blish

 

 

 

Јуче нам је била Софија. Најпре смо биле у Цркви, где се причестила и она и њена нова сестрица. Она ју је водила и пазила, а на путу кући се повела прича о томе:

- Каже Милица да је вино било кисело – насмејано примети кума.

Али Софија се умеша:

- Ја сам пазила да прогута и да се лепо понаша.

- Тако треба, љубави! – похвалих је радосно.

Онда је отишла кући на ручак, а нешто касније је дошла код нас.

Како се ближи школски распуст, отпоче причу:

- Имаћу само једну четворку.

- Из чега? – упитах је.

- Из предмета „Свет око нас“.

- Добро, биће боље други пут – рекох.

Али онда се сетила да смо скоро ловили миша у кући. Наш комшија иза куће је пекар и не користи отрове, већ мачке (не користи га ни ветеринар испред куће, чак није хтео ни коров да шприца да не би отровао нашег пса, који им се много свиђа), па кад их ове разјуре, они се размиле, а код нас је још увек све у изградњи па долута понеки. Не волимо ни ми отрове, ни лепак, али лепак за мишеве користимо понекад. Најбоље се, и најбрже, лове на орас под шерпом, па кад се ухвати само га изнесеш – или пустиш мачку да га лови.

Софија се, дакле, сетила, па ме упита шта је било са њим и да ли се уловио на лепак.

- Није, био је много паметан – одговорих јој ја.

- Како? – чудећи се, упита.

- Лепо. Није му хтео ни близу. Дође, омириши, али не прилази.

- Па где је био.

- Овде код мене. Гледала сам га како се игра, цуња, скаче. Баш је био мален, али много паметан.

- И како си га ухватила?

- Ушао је у штампач, ми га затворили, изнели напоље и пустили.

- Нисте га убили?!

- Не, ми не волимо да убијамо животиње без потребе.

Ту ме погледа, мало поћута, па закључи:

- Ни мрава не треба убити, јер и он има своје место у свету.

- Тако је, љубави! – изјавих ја, љубећи је, мудрицу.

Што се мене тиче, ово је био примењени час из предмета „Свет око нас“, који обећава, или најављује, већу оцену.