Све у причама бива

Недеља, Децембар 21, 2008

Том Сојер из нашег сокака

(Том Сојер, илустрација - преузето са нет-а)

Сећате ли се овог несташка, оно, ако не из књиге Марк Твена, бар из истоименог филма? Како је, живећи код тетке Поли са Мери и Сидом, константно упадао у невоље, дружећи се са Хаклбери Фином? Има ли неког да га не познаје? Ако и постоји, њега уопште није тешко описати ни представити. Јер, како каже Марк Твен, довољно је загледати се у себе – некад.

Међутим, ја сам решила да вам га опишем кроз пример једног другог, мени веома драгог дечака, који је од тренутка када је проходао, обећавао да ће бити настављач догодовштина Тома Сојера; чак је, како је растао, стекао и другара типа Хаклбери Фина, премда не у смислу сирочета, већ размаженог синчића, што у већини случајева и није пуно другачије. Како рекох, чим је проходао, њега ништа није могло задржати у кући, ма и снег да је падао и наноси били велики: он је по сваку цену тражио изговор да буде напољу. А кад су га једног зимског дана довели код мене, он је себи одабрао за игру да прескаче нека посечена стабла у нашем дворишту, која није могао ни да опкорачи са својих годину и по дана. У соби је, ушавши, узео малу столицу, покушавајући да наскочи на мердевине које су биле пола метра даље и, да га мајка није на време прихватила, ко зна где би слетео.

Мало је рећи да су родитељи били као на иглама. За трен ока би упао у неприлику, само ако га испусте толико из вида! Али Богу хвала, Господ им је подарио женско чедо, нешто старије од њега, на које су се могли и са 6 година поуздати да ће будно мотрити на њега, док њих нема – јер никог другог нису имали да их чува, док они раде. А то беше посао и за човека одраслог тежак, но девојчица је успевала некако да изађе са њим на крај. Једном ју је ударио дрвеним јајетом у око, али на питање родитеља: «Шта се догодило?», она је само одмахнула главом и рекла: «Ударила сам се!», не желећи да родитељи грде њеног малог брата. Толика је смерност у њој била.

Много је авантура овај несташко направио и пре него што је кренуо у забавиште, али их је немогуће све описати. Но једне из тог периода се увек радо сећам: једном приликом, спремајући се на неку забаву, мајка га уведе у кућу да га окупа и уреди и кад је све било готово, пусти га напоље. Но кад су требали да крену, детету ни трага. Мајка је викала, отац га тражио по комшилуку, да би сестра рекла да погледају иза куће, где држе пса. Мајка послуша, а њен син, онако дотеран, код пса у гостима: седи у кућици и пије воду из његове посуде! Иначе, тог пса је много волео.

А онда је пошао у школу. Ту је тек било проблема, јер тај није могао да седи мирно. Међутим, не беше то зато што није волео да учи, већ, како је рекао психолог, стога што је био веома интелигентно дете, које сваки задатак уради први, па му досадно да чека да и остали заврше. Каснио је на часове и на питање мајке: «Зашто си закаснио на час?», он је одговорио: «Био сам у дворишту и пазио сам да не закасним, и видим ја да се нешто одмор одужио и да деца никако да уђу, а ја сам чекао њих; тек после сам разумео да су то неки разреди имали час физичког...». На часу је стално тражио изговор да се прошета: те да баци ово у канту, те оно, да иде у WC, због чега му је мајка изричито забранила, не само вербално, него и писмено, написавши на папир и залепивши му хартију на унутрашњост ташне, како би забрану видео чим је отвори. Дала му је паклу марамица како би имао, ако му затреба да се обрише, на чега је он реаговао следећим речима: «Јел могу добити две пакле?». Упитавши: «Зашто?», мајка је добила следећи одговор: «Да би` могао да идем 20 пута до корпе, уместо 10!».

Писмене опомене нису биле само у ташни; било их је полепљено и по кући. И тако је дете расло, док једног дана, заједно са њим, није пошао у школу, мада не и у исти него нижи разред, и његов комшија.

За разлику од њега, овај дечак је био миран и ненавикнут на било какве испаде. Због тога се баш и нису слагали, јер су имали посве другачије интересе, када је игра била у питању. Међутим, у школу и из школе су ишли заједно. Тако је било и оног дана, када их је из школе пратио један бели комби.

Ушавши у улицу, иза чијег би ћошка требали да скрену у своју, комби их је заобишао, застао, а онда се врата отворише и неки мушкарац их позва да им да бомбоне. Овај млађи дечак, онако наивно, пође ка колима, али га у задњи трен његов комшија повуче уз повик: «Не узимај!» Бежимо!». Затим, колико их год ножице понесоше, потрчаше до најближег комшије на самом ћошку, вичећи и дозивајући га. Како је човек био у дворишту, он брзо изјури и, разумевши о чему се ради, уписа број таблица белог комбија и позва полицију.А деца одоше својим путем, журећи да што пре баце торбе и посвете се својим играријама.

Овај херојски чин једног малог дечака могао је бити крунисан, да је милиција затворила ове нарко-дилере, али, нажалост, није! Чак и поред тога што су их похватали, они су врло брзо, пошто су саслушани, пуштени на слободу. Ипак, то ни у једном тренутку не умањује подвиг храброг дечака, који је, по много чему, далеко од одраслих који много моралишу, а дела или им се провиде или их нема. И не само то! Он је и даље остао свој, не тражећи да га уздижу и кују у звезде. Уосталом, тамо му и није место, јер је својим делом потврдио да је – виши од њих.

(слика са нет-а)

Стога, драги родитељи, будите веома опрезни ако су вам деца несташна, јер можда у њима чучи неки нови Том Сојер!

А вама, драга децо, честитам данашњи Празник – Детинци!

Аутор pricalica ( Лепота живота ) :: Коментари (21):: Пермалинк

«	Децембар 2008					»
По	Ут	Ср	Че	Пе	Су	Не
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

Све у причама бива

Недеља, Децембар 21, 2008

Том Сојер из нашег сокака

Додај коментар