Неки нови клинци
„Игром случаја, док сам био у гимназији, био сам у том одељењу где су била већ предодређена деца маминих и татиних синова и кћери. И они су сад, пошто сам ја 1983. годиште, већ на неким позицијама ту по Поморављу, али смо сви у добрим односима као другари. И онда долазе неке приче невероватне да ја просто не могу да верујем.
Прва прича је да у Ћуприји, на Иванковцу где је била битка, где још шанчеви стоје, да се прави нека огромна фабрика, која треба да обухвати око 44 хектара. Фирма се зове SMP Automotive, немачка фирма, наводно је човек Немац али је, заправо, Индијац. Али како је дошло да они крену уопште ту да праве фабрику? Индијац има свог гуруа и гуру је радио шта је већ радио и убо је ту да буде фабрика под морање; од целог Поморавља он је убо ту тачку. Та тачка је без неког смисла, јер је аутопут далеко, али што је најгоре и мени скроз нејасно – ту је најплоднија земља. Ови у Ћуприји су већ због те фабрике направили и индустријску зону: прикључци за струју, вода, а све асфалтирано, стајалиште за аутобусе поред самог аутопута. И сад је овај гуру, који је гледао то све са виском, дакле већ изграђену фабрику (то ми каже дечко инжињер који ради са њим) наредио да се све растури и прави поново, плус што сад траже да им се изведе аутопут кроз целу таблу (мислим на земљу, Иванковац, Добричево) да се доведе до аутопута само за њих саме. И наплаћују невероватне пенале ако закасни градња само дан.
Пријатељ који ради у агенцији за изградњу или шта ли већ каже да су Кинези спустили шапу на Добричево, а то је земља равна, нема боље земље у Поморављу.
И друга ствар, Јужни Кучај, велико ловиште, више није у поседу „Србија шуме“. Значи то је око 26300 хектара можда, које је издано Радојичићу и Веселиновићу. Сви су отпуштени стари шумари, причамо о потезу Грза с једне стране до Бора, Жагубице Бељанице – обичан народ више нема приступа овде. Ту су квадови, џипови, хеликоптери – онако домаћински са приватним обезбеђењем. Ту се сад одржавају џипијаде. Али тамо има једна прашума, Винатовача, последња прашума у Србији, где већ три века није било исечено дрво и без најаве се није могло ући до скора – то је најзаштићенији национални парк у Србији. Е ту сад праве хаос!“
Гробља и гробља балвана по српским планинама које новосрби и новоправославци секу не марећи што те шуме припадају Цркви.
Како радили, тако нам Бог помогао, каже се.
А ми се бринемо за Косово – као...
Но, овде већ више и тако нема народа, а проблеми са другим деловима Србије стоје отворени и неће бити затварани, јер неко већ сад гледа како да од тога има користи. Па мислите мало чије и какве паре узимате, и да ли је души свако јело мило.
Илити, како рече о. Данил Сисојев: не треба да будемо са свима пријатељи и нека другарства, која не воде Христу, треба, Бога ради, прекидати.
Погледајте сад како то изгледа на примеру само оне суђинице Радмиле, која прима плату - јер има децу, јелте, а не сме да каже ко ју је назвао да убицу са већ дебелим досијеом пусти да се брани са слободе и чије име новине објављују без презимена, (а све друге са породичним стаблом), што само показује да је нечији човек.
Учите и децу научите, како би сутра знали да између себе препознају лицемерне. То се, знајте, већ у школама одгаја.
Ваљаће им.