Не знам зашто, али чим је кренуо документарац „Легенде Јужног Пацифика“, након првих уводних кадрова, нисам знала да ли да се смејем или плачем што том народу тамо, што нама овде. Наиме, ево о чему сања колонизовано племе: чекају месију да им донесе што је обећао, то јест: кока-колу, цигарете, радио и џипове, све оно што су видели након Другог светског рата. У то име њихова проамеричко-племенска војска диже и заставу, пење се на вулкан са бамбусовим штаповима уместо мачева, игра тамо неки плес и призива месију. Али он, кажу, не долази.

Ја скоро нисам видела ништа јадније. И гледам како и ми, са нашом неутралном војском, која свако мало има вежбе са исто тако неутралним НАТО окупатором и то са њиховим ознакама на униформи, ради то исто. И не само они.

У овој земљи која се распада свако има само један проблем – свој лични. Таксисти имају свој, градски малинари свој, медицинари свој, наставници свој, па све до чистачица а ваљда и оних којима одузимају куће и децу. Систем је супер ако ја са њим склопим дил Нема везе што неко носи пелене на послу, важно је да је мени добро.

Људи, промиче нам суштина! Ако је то све тако, ми нисмо више заједница, народ, већ потрошачи (и још и горе: то сутра сасвим сигурно чека и мене).

На то ме је данас и гугл подсетио. Није он случајно, тај грађанерски, не српски гугл, заборавио да нам честита Васкрс, а честита нам баштенског патуљка. Не! Он Србију не види и не признаје као православну заједницу у већини, као земљу за коју су гинули Срби, српски народ. Не, он је сад третира као територију.

Не само то. Ви имате геј пропаганду, која нема намеру да престане да се шири и раздире нацију, па у лектиру стиже и педофилија. Ако ће они да нам уређују књиге, чему влада, и чему министар просвете? Или као Ђоковић што се ушета са својим неким програмом из белог света да се предаје деци, што је непојмљиво да прође поред било ког надлежног министарства у другим државама. Нови Пазар тражи за себе друге уџбенике. Да ли је он још увек у Србији? Деца иду на распусте како где. Чак је спорно и тражење српских општина на Космету, јер се уводи преседан, на који после могу и други да се позову.

Држава се распада, друштво се распада, али нека је жив систем који нас убија. То је исто толико уврнуто као кад на пијаци продавац вашој деци уваљује гмо, а својој деци даје здраву храну. И шта бива кад се та два детета сретну и оснују брак?

Нема невиних и нема изговора.

Владаће над нама још дуго, јер ми ем не знамо шта хоћемо, ем зато не умемо ни да бирамо.

А на тезги увек има више понуда.