Као дете, бака ме је повела са собом да помогнемо комшији утоварити угаљ. Није ми било јасно због чега смо морале ићи нас две, кад комшије нису старе а и има их доста у кући. На моје ушчуђавање, бака је просто рекла:

- Зато што тако треба! Ред је,... комшије смо.

У почетку се моје самољубље опирало, али како је посао одмицао то се стиснуто срценце полако почело кравити и осећати радост. Након тога ме бака више није морала звати, радо сам одлазила да помогнем и другима.

Постоје две одлике које красе српски народ: моба и коло. Обе карактерише заједништво. И кад год су Срби били заједница, тад су и напредовали. А обе ове одлике вуку своје корене са села. Из историје је довољно да се сетимо како је српска војска почела да се расипа након многих пораза, све док их славни Живојин Мишић није нахранио и сачекао да се поведе коло. Кад је коло кренуло и Мишић је рекао да је време за напад. И Срби потукоше непријатеља.

Али грађанер у нама, који бежи од села, одљуђује се од народа. И сад сви видимо плодове тог одљуђивања и ником није добро. Али уместо да кренемо са мобом и колом, ми гледамо само себе.

Овај систем зависи искључиво од услужних делатности (ми ништа не производимо) и ми га финансирамо својим начином живота. Оног тренутка кад бисмо се измакли, рецимо, из градског саобраћајног превоза, кад би престало да се купује гориво и прешло на бицикл, престала употреба мобилних и интернета макар само недељу дана, или бисмо престали да региструјемо аутомобиле и осигурање – настала би паника. Али не! Ми имамо одређене групе које гледају како да се само оне окористе од власти. Таксисти, који би могли у трену да паралишу град, договорили су се са ситемом око својих повластица и на памет им не пада да стану у подршку групи која тражи смањење цене горица, премда га и они троше. Оружари траже да се само они не опорезују. Просветари, лекари, војска такође гледају само себе. Радници код Кинеза немају никакву шансу да се уопште нешто питају о својим правима на живот.

И поново малинари. У својим редовима имају људе који их гурају да се увлаче систему, оном истом који је на њих послао полицију (која само ради свој посао (као у Нинбергу)). Зато систем и може да крши све законе, докле год има добру, послушну и наоружану милицију. Али кад би народ кренуо са непослушношћу, још како би та иста полиција показала своје незадовољство.

Систем мора да се руши ако мислите да нешто производите. Зато се морате измаћи од њега. Први који се буде успротивио систему и кога буде полиција пендречила знајте да доноси нешто ново.

Постоји група ортодоксних Јевреја, која у самом Израелу не користи државну струју. То су они са шеширима и зулуфима. Али они користе агрегате како би испоштовали оно у шта верују, то јест да се светло има користити по неком реду и обичају, а не кад и сви други.

Тако су исто урадили и шифтари: измакли су се из нашег система и прешли на гори, амерички.

Сад је време да се и ми почнемо измицати из окупације и сабирати на мобе и у кола. Као народ, а не као отуђено грађанерство.