Софија и ближњи
Наши су кумови одавно предали молбу социјалној служби за старатељство. Прилично су се начекали да би, најзад, пре неки дан добили девојчицу од две године.
Истина је да је то било и због немања посла, али је још већа истина да су обоје добрих душа, а кумина мајка је, још док је трајао рат, радећи на аутобуској станици доводила прогнане породице у своју кућу, који нису имали никог свог у Србији. И не само то, већ је стара кума и сама узела да се стара о дечаку и уз помоћ рођене деце га извела на пут. (Дечак, сад момак, и поред тога што има мајку, родбину, кућу и пунолетан је, и даље је са њима.)
Оно што је кумове највише бринуло била су деца: да ли ће прихватити добијену девојчицу? Но кумић ју је одмах узео у наручје, али је Софији било мало чудно. Остављајући их да се мало упознају, кума сачека да девојчица заспи, па потом приступи Софији, не би ли јој објаснила улазак туђег детета у њихов дом.
- Сине, ти имаш маму и тату који те воле, а њу нема ко да воли – биле су речи, којима је кума закључила њена ни дуга, ни опширна образложења.
А Софија, која ако је и имала неке недоумице, сем дечјих, како чу ово, узврати:
- Мама, ми ћемо да је волимо!
Након тога је преузела на себе део одговорности, те сада воза девојчицу у колицима и пази на њено понашање у друштву.
Ако се деци приђе из правог угла и да им се простора да и сами промишљају, при том их одгајајући у друштву оних који и мисле, и говоре, и чине на добро своје и својих ближњих, тада ће и деца следити пример, којим се узраста у Човека.