Успеније Пресвете Богородице 

 

 

 

15./28. АВГУСТ

 

УСПЕНИЈЕ [1]

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

 

 

При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.

По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.

Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.

Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.

Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.

Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.

Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.

Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.

Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит [2], Јеротеј [3] и Тимотеј [4]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.

 

Гроб Пресвете Богородице 

 

Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.

Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).

И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице...

 

Одломак из књиге "Житија светих за август", Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глагола κοιμαω заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Господ Христос донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)

2. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.

3. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.

4. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.