Све у причама бива

Свети пророк Илија

ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ ТЕСВИЋАНИНА

Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов - ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега.

Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови. [1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.

Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.

Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: "Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога". Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: "Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте".

Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити.

Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит, [2] због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: "Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова биће као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем". - Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.

Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, - због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио.

У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији. [3] Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала. [4] Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев, [5] пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1).

Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство. [6] Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожђа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена.

Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!

- први део -