Субота, Мај 11, 2019
Немој, па се не бој
Један јеврејски владар, у Старом завету, понео се силом и богатством и, кад су му дошли странци у госте, он је сасвим отворио ризнице да се пред њима похвали. Након тога му је Господ рекао да ће све показано бити од њега отето, што се и догодило.
У нашем народу постоји дивна изрека: "Немој, па се не бој!"
Шта нам све ово казује? Да ни богатство, ни моћ не треба да служе на хвалисање и надимање већ чињење добра.
Слушам неки дан радио и упамтих две поучне приче на ову тему.
Један новинар, возећи се ноћу по Београду, забаса код неке стране амбасаде а пред њом дежура неки полицајац. И дотични орган га заустави и, очигледно у алкохолисаном стању, једва стојећи на ногама, рече возачу:
- Да ли ти знаш да могу да ти урадим шта год желим? Ја сам за тебе појам! Власт, бре!
Под притиском оног што му је било на души, несрећник је морао неког да заустави и да се похвали (јер гордост увек тражи хвалоспеве).
Возач га је са жаљењем саслушао, да би му, кад је овај завршио с хвалисањем, одговорио:
- А да ли ти знаш да си овде сасвим сам?
Заиста, речи могу бити лековите и отрежњујуће кад су у служби истине.
А ових дана је у Нишу један запосленик качио цедуље на недозвољено паркирана возила. У тренутку кад је руком кренуо да окачи још једну, једна друга и снажнија рука га је повукла, рекавши:
- Немој више да те видим да си ми окачио цедуљче - ни сада, ни било када! Одсећи ћу ти руку! Ја то нити плаћам, нити мислим да платим!
- Али ја само радим свој посао - крену да се јада запосленик.
Међутим, на његове жалопојке овај Србин је гледао мало другачије.
- То су говорили и осуђеници у Нирнбергу. Нема оправдања за паразите! Што ниси нашао неки поштен и честит посао да радиш, већ си се и ти прикачио на пијавице с власти да сисаш крв народу.
Ретки су они који умом гледају свет око себе и у себи
*
На Страшном суду, у светлу истине, пројавиће се све оно што нисмо приметили, или нисмо хтели да приметимо на себи. Као што ми је једном на исповести рекао мој пријатељ: „Одједном сам схватио: биће Страшни суд и на њему ће ми показати човека којега никад нисам упознао. То ћу бити ја...“
Игуман Нектарије Морозов