«Веран пријатељ је силан заштитник и онај ко га је нашао – нашао је благо.»

Када је ушао у моју собу, прво што сам приметила на њему били су завоји на његовим ногама. А у разговору који је потом уследио, сазнала сам да се скоро вратио са ратишта. У то време, овако нешто није било ни ново ни чудно, па сам, логично, потрчала да повежем конце. Кад, међутим... Но, кренимо редом.

Било је то време свакојаких чудеса и небивала: живот као на позорници. Под будним оком сателит-звезде били смо вазда на оку свету, који никако да се сети због чега се срећемо кад се нећемо. И у овом последњем од сусрета био је и овај младић као резервиста. Часно одслуживши својој домовини, након одређеног времена вратио се кући и, попут свих других младих људи, поче да тражи себи посла. Не прође много, кад га један његов пријатељ позва да ради у неком кафићу. Не плашећи се никаквог рада, он - прихвати.

Газде више није било него што га је било, јер се бавио свим и свачим, а између осталог трговало се ту и бензином. Међутим, њихов пословни однос је био крајње коректан и за своје две недеље, колико је било иза њега, није било никаквих трзавица ни спорења. А дан након тог рока, код газде се спремала нека прослава и на њу су били позвани само најближа родбина и пријатељи. И поред тога, друштво је било велико. Музика је трештала, роштиљ се димио, ића и пића да се читав пук нахрани, а ни са осмехивањем се није штедело. Газда је био нешто мало  суздржљивији јер је очекивао позив, који је потом и уследио: стигао је бензин и морао је хитно да се преузме. Сви већ навикнути на то, нису ни приметили кад је изашао, а и нису имали никакву потребу за бригом. Пре свега јер су сви његови пословни одласци завршавали брзо, па се скори повратак подразумевао.

Весеље и дружба се није прекидала... све док у једном тренутку неки други мобилни телефон није својом звоњавом прекинуо буку. Позив је долазио из болнице: газда се борио за живот! Приликом претакања горива, бензин се запалио и он је, будући најближи, задобио опекотине. Преко 50% коже му је изгорело и требало је под хитно да се нађу донатори.

Музика је утихнула, весеље се полако претварало у мучну тишину. За само пар минута од целокупног пристиглог друштва није остао нико! Али нико се није ни као давалац пријавио...

И трећи пут се мобилни огласио, само овога пута у кафићу. Неко је јављао младићу о газдиној трагедији и пристиглом позиву из болнице. Без имало размишљања, он је јавио газдиној супрузи да прекида са послом и да се добровољно јавља за донатора.

Већ сутрадан му је у тракама исечена кожа на бутинама, како би се спасио живот једног њему скоро непознатог човека.

Када сам га упитала зашто је то учинио, будући да је било на прослави њему далеко ближих и блискијих људи, он се само осмехнуо и рекао: Зато што је требало да се помогне човеку!

Овај младић ће до краја живота носити ожиљке на својим бутинама, који ће сведочити да је Човек. Прича о њему веселиће душе многих људи, док ће се онима, који се клањају својој телесној лепоти, једино црви радовати.

* * *

«Немој журити да створиш пријатељске везе; ако ли их створиш, на сваки начин гледај да везу очуваш, носећи сву тежину ближњег, сем у случају ако ће то за последицу, навући опасност на твоју душу.

Узми за пријатеље оне који су осведочени у своме пријатељству са другима: не гледајући никог од њих очима зависти, када су ови били срећни, нити су били равнодушни, када су ови били несрећни. Јер, многи су слали помоћ и помагали пријатеље у несрећи, али када су доживели срећу, нису могли да је поделе са њима и оно што им није открило време симпатије, да ли су били прави пријатељи или не, открила им је страст зависти. Да ствараш, дакле, пријатељства не обична, већ одлична. И не тражи да чујеш похвале од својих пријатеља, већ радије тражи да ти говоре истину.» (Велики Фотије)