Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

 

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године