- Први део -

Истинит догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.

У граду Кујбишеву живела је породица: благочастива мати и њена кћер Зоја. Увече на Нову годину (31.децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је кћер истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.

Гости се беху сакупили, Зојин вереник по имену Николај, још не беше дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону светога Николаја Чудотворца са зида и рекла: "Узећу овог Николаја и идем с њим да играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. "Ако има Бога, он ће ме казнити", одговорила је она.

Почела је да игра, окренули су круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа.

Весеље се претвори у ужас. Сви у страху побегоше из собе. Само Зоја остаде да стоји са иконом светог, притиснутом на груди, скамењена и хладна као мрамор. Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле инјекција, које су хтели да јој дају, ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њеног тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али, срце је куцало. Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...

Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана. Њена вера у милосрђе Божије, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери, обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.

Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали из далека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 и 30 година) оседели су од ужаса када би око поноћи Зоја почињала страшно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.

- Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! - викала је Зоја.

О свему што се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино. Патријарх је одговорио:

- Ко је казнио, тај ће и да помилује!

Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:

1. познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.

2. свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али ни они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.

3. јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приспео у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и одслужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: "Сада треба чекати знамења у Велик-дан (то јесте на Празник Васкрсења Христовога)! Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"

4. Митрополит Николај, који је такође одслужио молебан и рекао да "ново знамење треба чекати у Велик-дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.

Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великога поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али, дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећега пута, на сам дан Благовести, дежурни су га пропустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи: "Но, јеси ли се уморила од стајања?"

Прошло је неко време а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било...

Сви су убеђени да је то био сам свети Никола(ј).

Тако је Зоја престајала 4 мјесеца (128 дана) до Самога Васкрса, који је те године пао 23.априла (6.маја по новом календару).

У ноћ Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује:

- Молите се!

Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају: "Зашто тако страшно вичеш?" Уследио је одговор:

- Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!

Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али она је наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безакоњима.

- Како си досад жива остала? Ко те је хранио?! питали су је.

- Голубови, голубови су ме хранили - био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божијег, милостивог Николаја Чудотворца као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.

Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву са покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да га носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили.

Са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући Зојине речи: "Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"

На Васкрс, трећега дана, Зоја је отишла Господу, прошавши тешки пут стодвадесетосмодневног стајања пред лицем Господњим ради искупљења свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући вечни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. И само име девојчино Зоја (на грчком "зои") значи - живот. Амин.