Препродавци и накупци
Шанел и византијски стил
Ових дана угашен је, колико ми се чини, још један сајт намењен продаји рукотворина. Најпре треба похвалити све оне који су уложили време, труд и знање да помогну људима. Али мислим да је направљено много пропуста. Но, нећу сада да их се дотичем.
Има ли продаји рукотворина живота? Мислим да отворене продавнице, фејс и личне наруџбе потврђују да има. А људи и даље воле да виде робу коју купују уживо. А кад купују преко интернета, воле да виде лепо усликан предмет продаје било које врсте и потврду о искрености продавца.
О ценама нећемо трошити речи; и продавац и купац унапред имају свој став о томе, а свака роба има своју муштерију, као и купац што има право да купи шта мисли да вреди.
Али бих се овде још једном осврнула на накупце и препродавце. Чињеница је да роба која нам стиже махом долази или из Кине, или из Турске. А ако Кинез овде цени капу 200 динара, друга рука нека је 400 динара, трећа 600, четврта 800, пета хиљаду – испадне, рецимо, да је рачуница 200 динара по капи. А ви имате у Србији ручно рађене капе од 400, 500 динара па надаље. Зашто не би препродавци куповали од рукодељки и препродавали нешто боље и тако помогли народу без посла?
Једно морамо да знамо: не могу сви људи бити успешни у животу! Једном у сто, хиљаду се посрећи, остало како се снађе. И нема ту љутње. Али ако кренете да помогнете жени, која капе продаје за 500 динара, она већ побољшава своје услове живота и може да купи хлеб и млеко; пекар и млекаџија такође профитирају, чак мало више, и већ могу да праве и колаче; колаче ће моћи да купују имућнији и тако редом и доћи ћемо до ексклузивних комада одеће и капа.
Тада ни увоз неће бити тако лош, па ни роба из Кине. Сем тога, како прича једна наша рукодељка, која је својим очима то видела: један ручно рађен пончо у фри шопу на аеродрому продан је кинеском пару за 150 евра!
Дакле, ми већ сад имамо шта да понудимо и од тога да привређују многи.
Кружење а не гомилање новца
Византијска одећа - слика са нета
Има једна дивна басна, кажу да је Езопова, о човеку који је имао грумен злата и држао га скривеним. Сваки дан је одлазио крадомице да га гледа и диви му се, док га најпосле неко није покрао. Док је тако седео и тужио над собом, приђе му један човек и рече да на место, где је био грумен злата, стави неки камен; јер му грумен злата и тако ничему није служио. Но, још ћу се вратити на ову причу.
Пар ципела у серијској производњи у Италији кошта нешто преко пет евра, кажу. Е али тај пар само у путу, и крећући се из руке у руку, кад стигне до нас кошта најмање пет пута скупље. Банане, које путују бродовима, морају да се беру јако зелене да би до нас стигле лимункасте. То су само неки познати или непознати детаљи трговине. Али ако добијете капу од двеста динара, морате се озбиљно замислити колика је њена права цена у Кини. Исто тако и од чега је направљена.
Кинези су упали код нас онда кад су муслимани из Рашке одустали од себе. Како? Кренули су са одличним послом, радиле су и привређивале многе породице, како прича економиста Драган Радовић, и наши накупци нису морали да иду у Турску по робу, будући да је њихова роба била одличног квалитета. Али се онда покренула нека градња и они су похитали да купе камионе за превоз грађевинског материјала и да дођу до већих пара, али нису помишљали да то неће бити дугог века. Тако се и догодило и остали су без сигурности.
На њихово место су сада могли да дођу Кинези, јер смо сви заједно осиромашили. Они се милитаризују, да би ратовали за другог (посао им је доносио мир и сигурност дома), други се расељавају.
Наши стари су били сиромашни, али ако су и јели мање, јели су здраво. Код нас је обрнуто: ми сиромашимо и на ту сиротињу додајемо најнижи стандард живота. То је двоструко погубно. У продавници бирате лошију храну, купујете сумњиве лекове, робу сумњивог квалитета.
И то нас враћа на причу с почетка и богаташе наше земље. Немојте узалудно гомилати новац, већ помажите народу у невољи. Страним плаћеницима, који ратују у Украјини, није дата плата већ дозвола да узму шта желе. То се дешава увек, у свакој револуцији и богати ће бити први на удару. НАТО се шири, али како? Некад то јесте био изузетан војни савез, али су га сад разводнили. Сетите се само ко су били пилоти ухваћени у бомбардовању: неки лилипутанци, Мексиканци, косооки; нигде Американца! Ни у Америци неће људи да ратују. А где сте чули за ратника Румуна, Чеха, Словака?
Другим речима - и њихово ће проћи, а народ ће кренути у ослобођење. Мислите о томе.
Код Кинеза је капа 200 динара
Овај коментар смо добили многи. Па и код Мује су ципеле најјефтиније, ако знате виц.
Отишао Мујо у Чешку (Словачку) и видео јефтине ципеле и купио пун камион. Довезао их је кући и распродао за тили час. Али, кад паде киша, ето незадовољних муштерија: ципеле се све распале, јер су биле од картона и намењене - мртвацима.
Тако вам је и са кинеском робом коју нама продају: рок трајања је до првог прања. Наравно, Кина не би била велесила да јој је сва роба таквог квалитета, већ се ова "ж" категорија продаје само сиромашнима. Њена висока технологија користи се и тражи за најбитније сегменте рада од велике важности и поверљивости у свим развијеним земљама света.
Нису ли, у срећно време, прегледали ту сумњиву робу и забрањивали из здравствених разлога њен улазак у земљу? Шта је било са играчкама у Смокију? И онда се престало.
Зато не би било згорег да у приправности оставимо места за сумњу у квалитет. Радије уштедимо и купујмо домаће.
А, сем тога, можда и ми имамо нешто за Кинезе?
Модерност и - хм, наивност
Замоли мене снајка да урадим две капе за девојчице и ја је послушам. Деца, пресрећна, узеше папир и хемијску у руке и послаше ми честитке захвалности са све срцетима и лепим мислима.
Неколико дана касније, дође млађа са мајком код мене, а ту ми је у гостима била и кумица. Ово млађе дете иде у забавиште, а кумче ми кренуло у школу (трећи, четврти разред). Малена је будући полицајац и бистро је дете. Кумица је увела у собу, а она гледа бисере, кончиће, машнице, шналице и пита кумче, жеснки удивљено, ипак, да ли сам то све ја радила. Разговор се води тик иза мојих леђа и ја пажљиво слушам, не желећи да их прекидам. У једном тренутку малена ће рећи:
- Мене је моја сестра питала да ми нешто наштрика и ја сам јој рекла да не желим те бабинске ствари!
Нека промена се очигледно десила, јер, понављам, то дете се радовало са одушевљењем капи коју је добила.
Моје кумче се нађе у незгодном положају, те погледа у мене збуњено. А малена настави:
- Ми у вртићу, наша група, то не носи што праве бабе. То није лепо, је ли тако? - покуша она више да добије саучесника за своје наметнуте мисли и сагласност моје кумице.
Значи, ту смо! Неко дете је имало незгодног кућног васпитача, а очигледно се наметнуло као предводник, па сад диригује групом.
Да не бих кумче препустила даљој неугодности, реших да се умешам, те рекох:
- Неће бити да је тако. Видиш и та одећа на теби је плетена, и на оној манекенки са тв-а, што значи да плетење и ручни рад није ништа старо и бабинско, него модерно.
Малена за тренутак ућута, а моје кумче ми приђе и загрливши ме са разумевањем, рече:
- Ја волим ону капу што си ми направила и неки дан сам је поново носила.
Ово није тек прича о деци, већ о томе како неки одрасли недорасло васпитавају децу. Можете бити модерни, али немојте бити - наивни. Из тог разлога - а потрудићу се да ову тему проширим - и постављам неке ствари овде да сви видимо како је ручни рад саставни део живота свих људи на планети, свих генерација.
у.п.: Следи неколико кратких чланака на тему традиције и културе.
Патофне "Љубица"
Хеклани бикини
Крем одговор на корални изазов
Чипкасте рукавице
Хеклана женска беретка
