Све у причама бива

- Ти мени никад ништа и не правиш! - жали се моја снајка.

- Ево, правим ти `аљину - одговарам ја утешно.

- Стварно! А како ће да изгледа?

- Сазнаћемо обе кад буде готова.

И, дао Бог, уредисмо је до финиша - недостаје још постава. Овако то изгледа, где је за израду послужио Сент Џорџов конац Танго у белој и зеленој боји, као и перлице разних величина и боја. 

Наравно, морала сам да убацим златне перлице и то је одмах примећено и хаљина прихваћена са одушевљењем. Сад више није кивна на мене, већ на кројачицу што мора да чека термин за поставу.

- А шта ћеш сад да ми правиш? - уследило је питање одмах по испуштању хеклице.

- Мораш у ред - одговорих.

- Па да, ја никад нисам на реду и мени никад ништа не правиш...

Ту јој показах шибори накит.

- То да ми правиш под одмах!

- Немаш проблема, чим се преселимо у Београд.

Али то ме није извукло. Сад је на реду, чини се, црна чипкаста хаљина...

Чисто ако ме нема, да се зна где и због чега избивам...

- Хоћу да ми направиш капут! - рекла ми је снајка и након тога је наставила да ме подсећа.

- Чим нађем неки који ми се допадне, дао Бог! - одговорих јој.

Али смо одистински могле да причамо о капуту тек кад посвршавах све друге послове. Тако сам слободне дане добила ту око Божића.

Претражујући интернет,за око ми је запао модел Роберта Кавалија:

И кренусмо у авантуру, која је, у деловима, изгледала овако:

И, након недеља рада, уз неколико додатих детаља, капут изгледа овако:

Ово је била наруџба за две дамице из Новог Сада: хаљиница, шеширић и торбица. Једна дамица има четири а друга пет година.