Мрачна будућност писања

Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.

Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).

Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.
Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.

Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).

Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“

Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.

Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.

Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.

Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…

Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?
 
Митрополит Фотије
 
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html

Кад лаж има бољу рекламу

Говорите ли истину, силни?

https://youtu.be/koND1v8F0Fo?si=YgQ5BZh599m4K3He

А он рече: "Рекох и спасих душу своју."
https://youtu.be/__CVWSuVYOU?si=FRxxf-mUXRVmSgTf

Верујемо ли сви у истог Бога

Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».

Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери.
Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмемо скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу.

И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије.

Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему.

Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не?

Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати.

Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца.

Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења.

Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати.

Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају.

Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког.

Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе.

Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља.

Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима.

Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове.

Митрополит Калушки и Боровски Климент
српска.православие.ру

О неједнакости међу људима

О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.

Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.
Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.
Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.
Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.

На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.

На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.

Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).

А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.

Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…

Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.

Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.

Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.

Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.

Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.

И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.

Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.

У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…

Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.

Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.

У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.

 


Из књиге: Владика Данило Крстић
Светлосник Божије лепоте –  списи, беседе, разговори

Објављено у издању ИИУ ”Светигора”  2015. године


https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/

Срби и партије, саборност и поделе

Господе Велики и Силни
Који си небо и земљу створио
и човека као Икону Своју,
да напредује и усавршава се
у богопознању и човекољубљу,
и уподоби се Теби Створитељу,
како би вечно живели
у заједници савршене
Божанске љубави
у векове векова
Амин
 
Зашто сам овај текст почео молитвом? Па како другачије? Данас једино молитва има смисла, јер искрена и снажна молитва може чудеса чинити, као што је то било од апостолских времена до данас. Поред молитве треба да чинимо и оно што сами можемо, на шта нас свети Апостол Павле позива, али и свети Оци и учитељи Цркве. У наше време је о томе највише говорио Патријарх Павле поучавајући да ми треба да чинимо што је до нас, а Бог ће остало, али да при томе "будемо људи". Ове речи да - "будемо људи" је поука са свитка, где јој је заиста и место.

Рачунајући на молитву, али и на сопствени рад и труд, можемо учинити неко добро. Сада конкретно мислим на добро за наш народ у Републици Српској. Ево ових дана смо посетили председника Републике Српске Милорада Додика са нашим Патријархом Порфиријем. Били смо код њега не ради политике, него да га посетимо као човека, да узмемо учешћа у његовој невољи и људској драми. Неки ће људи ову посету видети само страначки и политички, али ја кажем и тврдим ово што сам рекао. Данас се често заборавља људскост и човечност, и у свему се види политика, али то је проблем нашега времена.

Пошто се дотакох речи странка и партија, покушаћу нешто о њима да кажем. По мом најдубљем уверењу партије су рак-рана нашег српског друштва. Смела тврдња, али се надам да ћу у даљем тексту успети то и да објасним. Уколико желимо да кажемо нешто о партијском живота код Срба, посебно овде у Републици Српској, морамо неизоставно подсетити наше читаоце на деловање "високог представника Аустро-Угарске монархије 19-ог века Бењамина Калаја". Без њега је немогуће разумети феномен партија у Републици Српској. Недавно смо у нашој Епархији објавили књигу "Бењамин Калај и његово зло доба". Књига није велика по обиму, али сматрамо да је врло значајна, јер је Калај појава која се ретко у историји сусреће. Био је аустроугарски дипломата, психолог, етнолог и ко зна шта још, али се зна да је све што је радио - било против Срба и то у свим областима друштвеног, културног и политичког живота. Њега и његово деловање су нажалост многи данас заборавили, али ево, користимо прилику да их сада подсетимо.

Шта је радио Калај? Калајисао. Кога је калајисао? Србе. Познато је да је ишао на све скупове Срба, свадбе, сахране, и на све врсте политичких окупљања. Проучавао је психологију нашег народа и у њој тражио слабе тачке, јер је непрестано био руковођен идејом како овај непокорни српски народ победити и уништити. То је била суштина његовог калајисања. Оно што бих сада посебно нагласио, а веома је карактеристично за Калајево деловање, је чињеница да је он спознао да су Срби јаке личности и отуда је говорио: - Морамо их што више у партије делити. Тако ће бити много слабији и лакше ћемо њима управљати. Познато је да партијске поделе у сваком друштву изазивају непрестане унутрашње сукобе и ослабљују га.

Недавно смо дошли до запањујућег податка, да у Републици Српској, тј. у Бања Луци, има регистровано ни мање ни више него 35 политичких партија. То је за веровати или не. Ову чињеницу, и постојање толиког броја партија овде код нас, не можемо одвојити од личности и деловања, по злу чувеног - Бењамина Калаја, управо зачетника идеје многобројних партија код Срба.

Наш просечни Србин данас ће тешко довести ове две ствари у везу, Калаја и ових 35 политичких партија, али морамо им покушати помоћи да то схвате. Ево да упоредимо и видимо колико у другим државама има регистрованих партија. Недавно су били избори у Америци, а и врапци на грани знају да у тој земљи од 300 милиона људи, постоје само две партије - Републиканци и Демократе. Паметном доста, рекло би се. У европским земљама (Немачка, Француска и др.) је слична ситуација. Код њих постоје 4 или 5 значајнијих партија, не више, и оне се смењују на власти.

Можда ће се неко упитати зашто се ја као епископ Српске Цркве уопште бавим овим питањима. Прво због тога да покажемо да нико нема ексклузивно право да говори о овој теми било као појединац, било као организација. Рекао бих и следеће. Песници су увек говорили и писали о свему што се тиче живота, поготово о ономе у чему су видели опасност за друштво. Сви се сећамо речи народног песника: Све ме ране рода мога боле. Тако и мене ова рана боли, јер она уноси поделе и раздор и сукобе у само биће нашег народа. Моја жеља је да ту дубоку рану вином и уљем залијем да би се она исцелила. Само је то разлог и ништа друго.

Да наставимо и даље о партијама. По самом називу pars, partis - зна се да су партије нешто делимично, нецеловито, ограничено, подељено, нешто што уситњава, дели, раздробњава унутрашње биће једног народа (политичко, културно, национално и верско). Када се свему томе придода и чињеница да су модерне партије устројене на принципима секте, онда овај феномен задобија свој пуни смисао и указује на велики проблем партијског схватања живота. Свети владика Николај Жички и Охридски богомудро је говорио да ће партије уништити Србе и Србију. И ја лично мислим да смо близу таквог неславног краја. Ми Срби смо сада пред великом дилемом шта изабрати: партије или саборност, делимично или целовито, поделе или јединство, земаљско или небеско? Ако и даље останемо верни идеји многобројних партија Калаја, јасно је да нас то води у суноврат. То сви обични и добронамерни Срби виде и знају. Неко ће рећи, али се не питају. Нека се и не питају, али треба да знају и да се питају. Ми људи из Цркве смо увек за саборност и јединство, јер је то наш народ сачувало кроз историју, па је логично да томе идеалу и данас верни останемо.

Вратимо се опет проблему странака код нас у Републици Српској. Лично бих се радовао, када би се неко озбиљније позабавио овим проблемом, тј. мноштвом политичких партија у Републици Српској. Оне су по логици ствари један велики дестабилизујући фактор српскога народа. По званичним подацима у Републици Српској живи око милион Срба, али не заборавимо и 35 партија. Постојање 35 партија би нанело штету и највећим државама света. Ми Срби морамо схватити да је ове многобројне партије посејао и засадио, бар теоријски, "наш велики, доказани пријатељ - Калај", и ми се убисмо у овом тексту то доказујући. Ако овај наш текст не донесе никаквог плода  -  остаће глас вапијућег у пустињи. Међутим, ја сам ипак оптимиста, јер сам разговорао са многим председницима општина, начелницима и градоначелницима. Сви су они показали интересовање за овај проблем, и то да су спремни помоћи у његовом решавању.
Наравно, није једини проблем у Републици Српској велики број партија. Има и других, вероватно већих и важнијих.  Ми смо поменули овај, зато што као пастири Цркве имамо духовну одговорност за целовитост нашега народа, његово национално, културно, политичко и верско биће. Црква је увек за целину, не за разбијеност и делове. Партије нажалост о свему томе поменутом не воде рачуна. Интереси, само интереси, као што је у вулгарном капитализму - профит и само профит. Црква у једној држави, у једном народу постоји као душа у телу, да то тело оживљава и спасава, чини га целовитим и одржава у животу. То је брига Цркве, не дневна политика и земаљско. Ако неки у деловању Цркве виде само ту земаљску димензију, то је њихов проблем. Црква у најширем смислу речи узето постоји у свету да овај свет спасава, не само један народ нити једну нацију. То је космичка димензија Цркве, која се огледа понекад и у њеном најмањем деловању у оквиру једног народа, па чак и једног храма или парохије. Црква је увек целовита и савршена - јер је мистичко Тело Христово. Савршена је и света је Савршеним и Светим - Спаситељем Исусом Христом, Коме нека је Слава, Част и Хвала у векове векова Амин.


Митрополит Фотије
(I део)
 

Наши теолози ослобођења

У ова наша последња времена, однекуд и изненада се код нас појавише - теолози ослобођења. Они из Латинске Америке?
Не, наши, са којима смо до јуче из исте здјеле јели. Када неки од њих одоше у бјели свијет, вратише се другачији, либерално оријентисани. Шта им је то либерално? Док ми то разумесмо да је то нешто слободарско, да неће да робују форми него да теже суштини... У традицији виде много митологије, Косово итд. У Светом писму кажу има много неразумљивих и нелогичних места. Зато они користе демитологизовано Свето писмо из библијско-критичке школе Бултмана и научника протестантско-католичке теологије. Једноставно, они открише нешто у белом свету што ми нисмо, иако смо понеки и били тамо, у том белом свету. И сада се чудом чудимо шта видимо и чујемо од њих. Интересантно је да они та своја сазнања имају потребу да објаве нашој широкој јавности, као да желе рећи: Морамо им говорити, да овај народ не би и даље остао слеп код очију и глух код ушију.
Колико ми о теологији ослобођења знамо јесте да је она настала после Другог Ватиканског концила, 1961/65. и да је то нешто везано за Католичку цркву и борбу у Латинској Америци за права сиромаха и бескућника. Теологија ослобођења има за циљ да потлачене и обесправљене у неком друштву ослободи. То је нека врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолозима ослобођења нису стране ни револуције ни обојене револуције, ни преврати ни пучеви у држави, а све са циљем да би обесправљене ослободили (у Латинској Америци су то сиромаси, у другим државама то могу бити радници, сељаци или студенти, роднњо угрожене популације, или пак оне са посебним сексуалним оријентацијама, тј, било коју друштвену групу коју они могу сматрати угроженом). У ослобађању друштва и државе, као и верских заједница, или неких других чинилаца у друштву, они се држе провереног правила, да циљ оправдава средство, и стога немају никакву моралну дилему да ли је то што раде исправно. Све оне, било у држави или Цркви, који не разумеју њихову мисију теологије ослобођења - сматрају да их све треба на улици сменити и себе или друге теологе ослобођења на њихова места поставити, док коначно читаво то друштво не изведу из тунела и мрака на светлост либерализма и слободе.
Кад сам разговорао са нашим верницима, људима из Цркве, неки ме упиташе: Кога ће они код нас да ослобађају? Био сам затечен, нисам имао у први мах шта да кажем, али као што то и њихово опредељење каже - они су ту да ослобађају све и сваког ко то прихвата, било да су то људи из државе, било из Цркве. Нашим теолозима ослобођења колико видимо не одговарају ни једни ни други, нису по њиховој мери. По њима, у држави нема довољно слободе, а у Цркви можда још и мање. Нико се не бори за угрожене и потлачене, а у сваком друштву их има. Значи да код нас нема довољно социјалне осетљивости у друштву, а они су ту да нам на то указују и да нас све опомињу.
Што се тиче Цркве, ту су по правилу најдобронамернији критичари - од Синода преко Сабора до патријарха. Просто као да се питају: А ко ове људе постави на ова значајна места у Цркви, а ту смо требали бити ми - либерали, ми који све људе волимо и са свим религијама се молимо, ми који не робујемо нацијама ни српској митологији, Косову и Јадовну, ми који имамо осећај за прослављање празника других народа, и зато не треба да им славље реметимо помињањем Јасеновца. Наша мисија је месијанска. Ми желимо помоћи и Цркви и држави, свима, да се извуку из тих окова неслободе и конзервативизма (Црква), а Држава - недемократичности и властољубља. Много тога и више од наведенога, ови људи говоре, а већина их је завршила Православни богословски факултет, међутим ипак сматрају да жене могу бити рукополагане за свештенике. Такође сматрају да нам не требају ти канони који забрањују молитву са неправославнима, него да се можемо молити чак и са другим религијама, јер и они су људи који Бога траже. И много тога они уче, а већином супротно ономе што смо ми у своје време учили и научили студирајући на теолошким факултетима широм православног света.
Закључио бих ово кратко излагање речима Светог старца Порфирија Капсокаливита које нам је наш старац и владика често говорио, а односило се на речи Светог старца: Пазите ко вам долази да предаје на Богословски факултет, јер је за вас и вашу Цркву Богословски факултет веома значајан. Ваши свештеници треба да буду православни теолози и да као прави православни пастири ваш народ васпитавају и уче вери. Уколико не буде тако, ви сте у опасности да читаву Србију преплаве разни лажни учитељи и гуруи са Истока. Зато још једном кажем, морате пазити ко вам долази за предаваче и професоре на ваш Православни богословски факултет и да ли се на њему заиста изучава предањско и оптно богословље Православне цркве. 
 
Митрополит Фотије
 
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8095.mitropolit-fotije---nasi-teolozi-oslobodenja-autorski-tekst-za-vecernje-novosti.html
 

У веку нихилизма


У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.
Људи се не могу разумети. Они су или слепи и „не знају шта раде“, или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу… При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне – као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед...

(Архимандрит Софроније Сахаров)

Лењи коњ

Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац. 
- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао. 
Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао. 

Слободан превод приче са интернета

Срећна шума

 (Ова басна нема наравоученије, већ срећан завршетак за све.)
  У шуми се гради олимпијски стадион, чије радове надгледа медвед, који је и сам надгледан од већих зверки. Већ је и маскота у лику пингвина одабрана, али лији, као и вуку из комшилука, се то не допада: лији, јер није ни близу "колача", а вуку јер није територијално уклопљен. Како би осигурала своју позицију, лија најпре оде на разговор са вуком.
- Дај ми подршку да се изборим за свој део, па ће и теби да се исплати - рече му лија.
- У реду - сагласи се вук. - Али како ћеш то извести?
- Лако... Старији зечеви су извођачи радова; ја ћу преузети младе и направити побуну.
- Одлична идеја! - заурла вук злурадо.
И би тако. Она направи кампању против стадиона али - не и против медведа. 
Наравно, ово поче медведу да смета, те он позва лисицу на разговор.
- Лијо, чему ово обданиште? - упита је.
- Види, брајко, ти правиш гозбу на коју не зовеш...
- А то ли је! - досети се медвед. - Ево, позвана си! Иди сад и склањај ми обданиште с очију!
Али лија не би била то што јесте да игра како други свира. 
- Они су моја сигурица, не могу их се одрећи. Али могу ово:  све док се мени даје мој део колача, то ће они бити измештани тамо где не сметају.
И сви су живели до краја живота.

Аутор: Јелена Јергић