О суровим учионицама
Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.
Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.
(архиепископ Јован Шаховској)