Поп култура
(ретроспектива једног слушаоца радија "2М")
„Суноврат цивилизације се може погледати кроз поп културу. 1960. године Елвис Присли краде од црнаца рокенрол па преко Битлса то постаје нека бунтовничка култура, која је имала значајну улогу на западу, нарочито у време вијетнамског рата. Кад је Никсон послао оне ликове да угуше побуну у Стејт Охају та Национална гарда (која тренутно обучава нашу војску) их је побила као зечеве. Онда су Јанг, Крозби, Стилс и Неш направили песму „Tin soldiers and Nixon coming“.
https://www.youtube.com/watch?v=TRE9vMBBe10
Или Џон Фогерти гледа на тв како Ајзенхауер, Никсонов унук избегне одлазак у рат (драфт) и пребегне у Канаду и направи песму “Fortunate Son”.
https://americansongwriter.com/creedence-clearwater-revival-fortunate-son-behind-the-song/?nab=0&utm_referrer=https%3A%2F%2Fwww.google.com%2F
А драфт је као негативна лутрија: кад те ставе у бубањ и неки пуковник окреће бубањ и извлачи бројеве. Онда се појавио и Вудсток са Хендриксом и другима. И онда се нађу одређени људи да проучавају колико је потребно LSD-ија и других дрога да надрогирају нацију. Након тога се сав тај бунтовнички рокенрол претвори у једну досаду и мртвило, Grateful Dead и осталих бендова који само бескрајно малтретирају народ својим џемалдима. И 70-их година се појави панк, опет се неки социјални револт појавио. Јер он се није појавио у Енглеској или Њујорку како људи мисле, већ баш у Калифорнији у оном субурбу. То би било нешто као Бежанијска коса: предграђе великих градови, попут Њујорка, Лос Анђелеса и других, где је јако скупо грађевинско земљиште, тако да би људи имали неки привид живота беже из градова и путују по сат-два. То ти је најбољи пример из филма „Повратак у будућност“ кад Мајлл Џеј Фокс долази у неки ресторан - то ти је типичан субурб - где има један ресторан у који могу доћи млади људи, где могу попити кафу и да се друже, и да чују неку песму из џубокса и то им је све. Они пре навршене 21. године нити могу попити легално једно пиво, нити попушити цигарету. Субурбија је убиство за младе људе, тинејџере. Једна меланхолија, жабокречина. И у гаражама те мало богате субурбије се појављује панк - гараж бенд. Клинци, који немају појма о музици само су почели да тандрчу по гитарама и бубњевима и да вичу и деру се: бес, бес, бес... без разлога. Онда је то прешло у Њујорк и појављују се Рамонси у СиБиЏиБи клубу (скраћеница за кантри, блуз, џез клуб), где су кренули и Talking Heads, Iggy Pop, Мадона, Синди Лопер, а сад је то купио неки модни дизајнер. Најпре су се појављивали по 15 минута 30 дана у месецу. Само су се дерали да би их узео под своје Малколм Мекларен са својом женом Вивијен Вествуд и прешли су у Лондон и тамо се појавило (потом и Секс пистолс и Клаш и остали). И тај панк је био одличан: он је бес, он је анархија, он је безвлашће. Све је то лепо али и анархија, и комунизам, и безвлашће и све те идеологије имају један проблем код себе (анархија је безвлашће у којем није потребан ауторитет због тога што сви имају свест): то је она типична подвала и превара свих идеолога те и комунизма и анархије: да се ослони на људску свест. Значи и комунизам каже: социјализам је прелазно друштво у ком ће, кад израсте људска свест, да се да сваком према потребама а рад према могућностима и онда ћемо ми сви бити комунисти. Ко рачуна на људску свест тај је пропао у старту. Хтео- не хтео увек је моћ на крају свега и онај ко има батину тај влада. И сад дођосмо до оног што сам хтео да кажем: да је кроз поп културу све пропало. Тај панк се појавио као револт према оним досадним хипицима, хашишарима који су само давили са оним „љубав, срећа...“. Појавио се бес и он је био врло озбиљна ствар. Нарочито у Енглеској где су се побунили против режима у којем си ти роб цео живот: радиш за плату да би добио неку пензију и то ти је то. Шта су онда урадили? Онда ти се појави МТВ и он уништи све! Оне претходне су купили са лсд-ом, хашишем, марихуаном, ове су купили са хероином и сад долази кокаин који је сасвим друга дрога и долази МТВ и све је лова – све се претвара у паре. И не само паре, већ је врло важна и пацифизација омладине. Појавила се Мадона (material girl), Синди Лопер (Girls Just Want To Have Fun). Ту се нешто огласио реп али су то врло лако решили тако што су се ови поубијали између себе, тако да није оставило неки значај у култури. Ово све говори како је култура пропала. Читав свет је пропао кроз нека баљезгања о љубави. Јер ако нема добре поезије, а нема је одавно, нема ни песама на естради које ваљају. Свет је отишао у тандарију. Свако се продаје и купује за ситну лову.“
Најсмиренији
У једном манастиру игуман се одликовао праведношћу и усрдношћу у служби Господу. Бог је приметио његов труд и послао му је анђела да га награди за марљиву службу. Међутим, игуман одби награду и уместо тога упита:
- Покажи ми најсмиренијег монаха у мом манастиру како бих могао принети молитве за његову душу.
Анђео показа на једног брата, а запрепашћени игуман узвикну:
- Али тај је најнеуздржанији од све братије!
На то му анђео одговори:
- Да се овај човек није борио сваке секунде са собом давно би вас све побио!
(мој слободни превод са руског)
Богати отац, сиромашни отац
Богати отац појасни своје гледиште неколико пута, те то назвах лекцијом број један: „Сиромашни и средња класа раде за новац. Богати држе новац да ради за њих.“
Тог сунчаног суботњег јутра научио сам о потпуно другачијем гледишту од онога које је имао мој сиромашни отац. Са девет година разумео сам да оба оца желе да учим. Обојица су ме храбрила да студирам, али не исте ствари.
Мој високо школовани отац саветовао ме је да радим исто што и он. „Сине, желим да учиш јако, да имаш добре оцене како би нашао сигуран посао у великој компанији. И увери се да има одличне бенефиције.“ Мој богати отац желео је да ме научи како новац ради да би могао тај новац да ради за мене.
Ове лекције научићу кроз живот под његовим руководством, никако учећи из клупе.
Мој богати отац је наставио са првом лекцијом:
- Драго ми је да си се наљутио због 10 центи које ти плаћам за твој рад по сату. Да се ниси наљутио већ просто прихватио, рекао бих ти да те не могу учити. Видиш, право учење захтева енергију, страст и горућу жељу. Љутња спада у велики део те формуле, јер страст је комбинована љутња и љубав. Кад је реч о новцу већина људи жели да игра на сигурно и да се осећа заштићено. Они се не предају страсти. Предају се страху.
- Значи зато пристају на лоше плаћен посао? - упитао сам.
– Да - рече богати отац. - Неки људи говоре како их ја израбљујем јер не плаћам као они на плантажама шећера или влада. Ја кажем да они израбљују сами себе. То је њихов страх, не мој.
- Али зар не осећате да треба више да их платите?
- Не морам то да радим. Осим тога више пара неће решити њихов проблем. Погледај само твог оца! Он зарађује доста новца али и даље не може да плати све рачуне. Многи људи, имајући више пара, само упадају у веће дугове.
– Значи, због тога је 10 центи по сату – рекох осмехујући се. – То је део учења.
- Тако је – насмеја се богати отац. – Видиш, твој отац је ишао у школу и добио је одлично образовање како би могао да нађе високо плаћен посао. Али он и даље има новчаних проблема јер о новцу никад није учио у школи. Поврх тога он верује у посао за паре.
- Ви не?
- Не, не баш. Ако желиш да учиш да радиш за новац онда остани у школи. То је одлично место да то тамо научиш. Али ако желиш да научиш како да новац ради за тебе, онда учи код мене. Али само ако желиш да учиш.
- Зар не желе сви то да науче?
- Не, јер је лакше да се научи како да радиш за паре, поготово ако је страх твоја примарна емоција онда кад је реч о новцу.
- Не разумем.
- Остави то засад. Нека је само пред тобом сазнање да много људи ради из страха: страхују да неће моћи платити рачуне, страхују од отказа, од мањка новца и могућности да морају кренути испочетка... Већина људи постане роб новца...
(Неколико одломака из занимљиве књиге коју почех да читам „Богати отац, сиромашни отац“, али је на енглеском па нешто мало преведох да поделим. Два дечака нису позвана на журку школског друга, јер су окарактерисани као сиромашни а журка је за богату децу. И та два дечака постају ортаци у потрази за послом који би их обогатио. Књигу је написао један од дечака и он нам говори о свом одрастању кроз ставове свог оца и оца ортака. На почетку богати отац његовог друга пристаје да их научи о новцу и даје им посао од три сата суботом и то им плаћа по 30 центи. Након извесног времена дечаци почињу да се буне, што богати отац унапред зна да ће се десити. Овде је део иначе одличног разговора, који се завршава тиме да тај што се бунио да му је мало 30 центи сад креће да ради за џаба како би научио другу лекцију. У суштини, овде је реч о капитализму и социјализму.)
Избегавање једне од највећих животних замки
(Људски живот је могуће контролисати страхом и грамзивошћу)
- Дакле, момци, почните да мислите. Сада сте део једне од највећих животних лекција. Ако је научите, уживаћете слободу и сигурност. Ако не научите, завршићете као госпођа Мартин која ради за мене или већина ових људи која у парку игра софтбол. Они раде веома напорно, ослоњени на илузију сигурности посла и радују се због три недеље годишњег одмора и солидној пензији након 45 година службе. Ако вас то узбуђује, повећаћу вам плату на 25 центи по сату.
– Али они су добри радници. Да ли се ви то исмевате са њима?
– Госпођа Мартин ми је као мајка. Никад не бих био тако суров. Можда звучим безосећајно зато што покушавам нечему да научим вас двојицу. Желим да вам проширим видике како бисте могли да видите бенефите онога што други не могу да виде услед скучености њиховог погледа. Већина људи не види замку у којој се налази... Зар 25 центи не звучи добро? Зар вам срце не лупа брже?
Климнух главом одречно, али је стварно било тако.
– У реду, плаћам долар на сат.
Сад је моје срце отпочело с трком. Мозак је вриштао. „Узми то. Узми то.“ Нисам могао да верујем шта чујем. Ипак, оћутах.
– У реду, два долара на сат.
Мој мали мозак и срце умало не експлодираше. Најпосле, била је то 1956. година и бити плаћен два долара по сату учинило би ме најбогатијим дететом на свету. Нисам могао да замислим толику суму зарађеног новца. Хтео сам да пристанем. Хтео сам договор. Могао сам да замислим нови бицикл, нову бејзбол рукавицу и дивљење вршњака кад покажем готовину. Поврх тога Џими и његови богати другари не би ме могли назвати сиротињом више никад. Али сам некако наставио да ћутим.
Сладолед се топио и цурио ми је низ руку. Богати отац је посматрао двојицу дечака која су зурила у њега широм отворених очију и празног мозга. Тестирао нас је, знајући да један део нашег емотивног бића жели да се нагоди. Разумео је да свака особа има слабости и да је угрожена страна бића поткупљива, као и да постоји део људског бића који је отпоран и непоткупљив. Само је питање која је страна јача.
– У реду, пет долара на сат!
Наједном занемех. Нешто се променило. Понуда је била превисока и увредљива. Није било те године много одраслих који су то зарађивали, па је моје искушење у трену сменила смиреност... Моја слаба страна бића била је ућуткана. Преузела је непоткупљива страна. И ортак је стигао до исте тачке поимања.
– Добро је – рече богати отац. – Већина људи има цену. А имају је због страха и грамзивости. Прво, страх од немања новца мотивише нас да радимо јаче, а потом кад нам стигне исплата грамзивост или похлепа терају нас да мислимо на све оно што се може купити новцем. И шаблон је постављен...
- Шта незнање има са грамзивошћу и страхом? – упитах га.
– Незнање је узрок грамзивости и страху – рече богати отац. – Дозволи да ти наведем неколико примера. Доктор, који жели више пара да би боље опскрбио своју породицу, наплаћује своју услугу више. Подижући цене услуге, он повећава и цену здравства за све. Од тога највише страда сиротиња и она добија лошију негу неголи они који имају новца. Кад доктор повећа своје услуге, повећава их и адвокат. То сад повлачи и професоре да и они траже повишицу, што надаље повећава таксе и тако редом. Ускоро почиње да зјапи велика провалија између богатих и сиромашних из чега излази хаос и још једна велика цивилизација се руши. Историја то потврђује. Нажалост, Америка је на истом курсу јер нисмо то научили из историје. Ми само памтимо датуме и имена, али не и лекције.
– Зар цене не треба да расту?
– У образованом друштву са добром влашћу цене заправо падају. Наравно, ово је тако обично у теорији. Цене иду горе због грамзивости и страха узрокованим незнањем. Ако би школе училе људе о новцу било би више новца и нижих цена. Али школе се фокусирају само на учење људи да раде за новац, али не и како да овладају новцем.
– Зар ми немамо пословне школе? – упита Мајк (син). – Ти си ми сам саветовао да се упишем на МБА.
– Да, али све те пословне школе пречесто обучавају запослене да постану статистичари. Не дао Бог да статистичари преузму посао. Они само гледају бројке, деле отказе и убијају посао. Знам то јер их и ја запошљавам. Они само мисле на смањење трошкова и подизање цена што повећава проблем. Желео бих да то зна више људи, али то све није комплетна слика.
– Постоји ли одговор на то? – упита га син.
– Да. Научи своје емоције да мисле, немој да мислиш емоцијама. Кад сте ви, момци, прешли преко емоција и пристали да радите џаба – знао сам да има наде. И кад сте одолели емоцијама док сам вас искушавао са више новца, поново сте учили да мислите упркос емотивном набоју. То је први корак.
– Зашто је он толико битан? – упитах.
– То је сад на вама да сазнате. Уколико желите да учите. Водим вас у трњак, место које скоро свако жели да избегне. Уколико пођете са мном, напустићете идеју о раду за новац и научићете како да новац ради за вас.
– И шта ћемо добити ако пођемо са тобом?
– Исто што и Брер Ребит (прича афричких Американаца о зецу који је умео довитљивошћу и интелектом да премости баријере, рађе него ауторитетом и провокацијом, отприлике).
– Има ли овде трњака?
– Да. То су страх и грамзивост. Суочите се са страхом, слабостима и потребама бирајући сопствене мисли за излаз.
Богати отац је наставио да нам објашњава како је новац илузија и налик је шаргарепи за магарца. И само захваљујући страху и грамзивости илузија новца држи у власти билионе људи који верују да је новац стваран. Новац је заправо направљен. Захваљујући илузији поверења и незнању маса ова кућа од карата још стоји.
Говорио је о златном стандарду на којем је Америка почивала и да сваки долар у ствари има сребрни сертификат. Оно што га је бринуло јесте шапат о томе да ће тај златни стандард ишчезнути и да се долар више неће моћи везати за нешто опипљиво.
– Уколико дође до тога, момци, све кочнице пакла ће отказати. Сиромашни, средња класа и неуки упропастиће своје животе верујући да је новац стваран и да ће компаније за које раде бринути о њима.
Нисмо знали о чему нам то прича али како су године пролазиле све нам је постајало јасније.
Кад год причам са групом људи обично ме питају шта им саветујем да раде. „Како да почнем?“, „Коју књигу бисте ми препоручили?“, „Шта да урадим да спремим своју децу?“, „Која је Ваша тајна успеха?“, „Како да зарадим милионе?“.
Кад чујем неко од тих питања присетим се следеће приче:
„Најбогатији пословни људи
1923. године група наших челних људи и најбогатијих бизнисмена одржала је скуп у Еџвотер Бич хотелу у Чикагу. Међу њима су били: Charles Schwab, директор највеће независне железаре, Samuel Insull, председник највеће светске компаније, Howard Hopson, директор највеће гасне компаније, Ivar Kreuger, председник међународне компаније за производњу шибица, највеће у то време, Leon Frazier, председник интернационалне банке за нагодбе, Richard Whitney, председник њујоршке берзе за размену, Arthur Cotton и Jesse Livermore, два велика берзанска шпекуланта и Albert Fall, члан кабинета председника Хардинга. Двадесет пет година касније деветорица из ове дружбе титана завршила је свој живот на следећи начин: Schwab је умро без цвоњка и живећи пет година од позајмљеног новца; Insull је умро без цвоњка у страној држави; без цвоњка су такође умрли и Kreuger и Cotton; Hopson је полудео; Whitney и Albert Fall су пуштени из затвора, а Frazier и Livermore су починили самоубиство.
Сумњам да би ико могао да каже шта се заиста десило тим људима. Ако погледамо датум, а то је 1923. година, то се десило непосредно пред 1929. годину кад је уследила економска криза и Велика депресија, што је, верујем, имало великог утицаја на животе ових људи. Поента је следећа: ми данас живимо у временима далеко већих и бржих промена неголи је то било у њихово време. Многи ће доживети ово што и они. Забринут сам да је превише људи загледано у новац далеко више него у своје највеће добро, своје образовање (мисли се на финансијско пре свега). Уколико се људи спреме да буду флексибилни, држе отворен ум и наставе да уче, постајаће богатији и богатији без обзира на тешкоћу у променама. Уколико буду мислили да ће новац решити проблеме, имаће тешку вожњу. Интелигенција решава проблеме и производи новац. Новац без финансијског образовања брзо ће да испари...
Богати људи стичу имовину; сиротиња и средња класа стичу обавезе за које мисле да су имовина.
Укратко: писац налази да је потребно понекад и од одраслих тражити да постану деца и да им сложене ствари треба представити на дечје глуп начин како би разумели. Из тог разлога је вероватно и написана ова књига, која се сматра једном од најбољих из области финансијског образовања и обраћа се – деци. Тако, цртајући им, он им објашњава да имовина (посед, акције, обвезнице, белешке, интелект, имовина (можда злато)) доносе принос (изнајмљивање, дивиденда, интерес, богатство), док обавезе празне буџет (посао – плата – трошкови: таксе, рента, храна, превоз, одећа, хипотека, поправка аута, кредитна картица, школарина).
Укратко: имовина вас чини богатим, обавезе вас сиромаше.
То је лекција број један која не престаје да важи.
1974. године Реј Крок, оснивач Мекдоналдса, замољен је да прича ученицима МБА на Остин универзитету у Тексасу. Мој пријатељ је био тамошњи студент. Након моћног и инспиративног говора одељење се сабрало и студенти су замолили Реја да им се придружи на једној од омиљених забава и попије са њима неколико пива. Реј љубазно прихвати позив.
– Који је мој бизнис? – упитао је Реј након што су сви имали пиво у рукама.
„Сви се насмејаше“, рече ми пријатељ. „Већина студената мислила је да се Реј шали са њима.“
Нико није одговорио па је Реј поновио питање:
- Којим бизнисом мислите да се бавим?
Студенти се поново насмејаше али се најзад јави једна храбра душа вичући:
- Ко, за име света, не зна да се бавиш хамбургерима, Реје!
Реј се засмеја.
– То сам и мислио да ћете рећи.
Направивши малу паузу он одмах потом додаде:
- Даме и господо, ја нисам у послу са хамбургерима. Ја сам у послу са имовином (земљиштем).
Како ми је даље испричао мој друг, Реј је провео прилично времена објашњавајући им то. У његовом пословном плану, он је знао да ће главни фокус бити на продаји хамбургера на одређеним локацијама, али он никад није сметао с ума на којим локацијама да отвара хамбургерије. Знао је да су земљиште и локација од пресудног значаја за успех у продаји. У основи, онај који купује франшизе купује и земљиште за Реј Крок организацију.
Две видео лекције из истоимене књиге
Мирис
У једној земљи свакојаког изобиља живело је мало стадо оваца, које је за свог владара изабрало лисца. Желећи да утврди своју власт, он је појединим поданицима давао неке привилегије док је друге везао за себе обећањима. И временом се такав поредак утврдио, а многе породице су наслеђивале положаје, преображавале своју овчију у лисичију свест и шириле своје апетите.
Али окончаше се времена изобиља и земљу погоди суша и глад. Осетивши да би то могло озбиљно да поремети власт, лисац са својим поданицима поче да диже порез, да обећава још више и да размишља о увођењу плаћеничке војске.
Уплашене тако за свој живот, овце се страхом везаше за вођу; и што их је он више кињио и израбљивао, то је њихова следбеничка свест бивала све јача.
А имала је ова земља моћног суседа – вука. Његов чопор је са пажњом пратио сва дешавања у земљи оваца и, како су оне постајале телесно све слабије а вољом зависније, то су вучји зуби све више слинили над њима. И тако једног дана оде вук да за лисца испоручи предлог.
Лисац, упоређујући своју војску са вучјим чопором, одмах схвати шта му је чинити и за тили час пристаде на све предложене услове у споразуму.
„Страдаће овце, мени неће длака с главе нестати“, било је све о чему је он мислио.
Али неким овцама се овај договор није допао и оне сазваше збор у оближњем шумарку ради преиспитивања. Шумарак се сав испуни блејањем, али нити из тога изађе какав предлог нити договор.
Утом неко примети над њима орла. Он им је некако уливао ауторитет и они, најзад, одлуче да оду са њим да се посаветују.
– Поштовани орле! – изјави изабрани представник оваца. – Ти летиш и видиш јасније од нас, разумеш боље од нас, снажнији си од нас, и по многим питањима сам доносиш одлуке. Код нас је таква и таква ситуација. Реци нам: да ли је споразум лисца и вука добар по нас?
Орао, седећи у свом високом гнезду, пређе преко њих својим оштрим и продорним погледом, па рече овако:
- Чиј` је пастир, оног су и овце!
Овце се погледаше најпре зачуђено, да би најболеснији међу њима брзо поздравили ову мисао својим промишљањем:
- Тако је! Ако ико зна – зна орао како су зиме хладне и сурове, како је тешко кад мораш сам о себи да бринеш. Треба споразум подржати! Не можемо ми овако слабе и немоћне да се боримо са јачим, а и не треба. Има ко да брине о нама и нашој сигурности.
И ови следбеници, газећи једни преко других, појурише како би се показали што достојнијим улизицама.
Али нешто малобројних изрази сумњу у то да би орлова мисао могла да се поистовети са оваквим поимањем. И у том тренутку орао изрече и њима нешто:
- Какво стадо, такав му и пастир!
„Та он стаје змијама за врат! Њега самоћа није учинила немоћним, нити неухрањеним; његова неустрашивост не устуче пред леденим зубима зиме“, помислише, неки и гласно. Тек сад малобројно стадо стаде боље разумевати и, захваливши се орлу, пођоше да најпре своме даху измене мирис.
Аутор: Јелена Јергић
Знање и умење 9
Повратак фрули и гуслама
– Како се ви храните?
– Зависи. Кад имамо новца једемо саламу, а кад нема онда оно што се нађе у кући: сланина, кобасица, шунка...
Рубикон је пређен. У Америци није постигнута сагласност око наставка поделе социјалне помоћи (на ово треба гледати као на Титову смрт, након које је овде уследио програм социјалне помоћи, који ни у ком случају није покретач привреде, као ни штампање новца, већ пут ка хиперинфлацији и гашењу економије). Јасна је интенција тренутне америчке бирократије да помажу народ и привреду, а не да спасавају бројна и већ банкротирана тела, савезне државе, локалне управе. Небитно је у самој причи то што је одлучено да амерички грађани не морају плаћати порез на зараде, да се продужава рок за исељење људи због неплаћене ренте и кирије, што је она помоћ незапосленима у износу од 600 долара продужена али смањена на 400 долара и што је до даљњег стопирано плаћање студентских кредита; то су само детаљи у причи. Оно што је битно јесте да је одлуку донео један човек, који, веома упитно по конструкцији досадашњег система, нема на то легално уставно право.
Будућност света је по неким најавама повратак цезаризма. И то је тај терен на који ступамо, а он долази онда кад настане велики јаз између богатих и сиромашних а познаје се по неминовном грађанском рату, који увек покрећу елите. И Америка се увелико спрема за то.
Време хајдучије, партизанштине, четништва је иза нас. За дуги рат нема услова, јер нема њива ни сељака. Долази време урбане гериле и борбе по градовима. А истовремено вас корона затвара у куће и станове. Потребно је најпре разумевање у сопственој кући и да сви чланови буду у заједници, а шта ради корона? Она вас завађа. Ако муж жели напоље а жена да буде затворена, или обрнуто, а то све због деце, доћи ће до свађе, размирица и развода којих је ионако превише. Сукоб раса, сукоб генерација, сукоб полова – хаос излази на сцену.
Шта је потребно чинити? Већ данас крените у потрагу за човеком. Не народом, већ човеком. И ако ви нађете једног, и он нађе једног за извесно време ваш капитал ће постати јачи неголи ће дизниленд бити у наредном периоду.
Један од ресурса на који ретко ко обраћа пажњу а веома је битан јесте време. Оно пролази неумитно али тражи да се и у њега уложи. Уложите време да нађете човека и то ће вам се исплатити у наредном периоду.
Каже човек следеће: „Седим са својим пријатељима, којима верујем, и сви се сложимо да не примимо сто евра, да би ме већ сутрадан сви оставили и отишли по паре. Тог дана сам изгубио пријатеље.“
Шта је важно да знамо? Разлику између корупције и социјалне помоћи. Корупција народа је онда кад се од заједничких пара купује лојалност одређене групе заједнице, кад се помажу одређени медији, неке НВО, неке фирме. Социјална помоћ ту не спада. Већ сад је време да се крене у одбрану личног суверенитета одвајањем од корупције и корумпираних. Јер тамо где буду плакали за корупцијом, тамо ће ред да прави пендрек.
Ближи се новембар и амерички избори. Али Америка је данас поново изабрала да буде република и – ефикасна. Противник Трампу је Бајден, који не жели дуеле са њим, јер је човек давно требало да оде у пензију и јер не може сувисло да састави две реченице а не да са неким прича и разговара у некој емисији. То је све циркус али оно иза шатре је збиља.
Америка поново болује од короне (појавила се у школама, које су одмах затворене), али заједно са короном крећу и нови откази и: урагани, цунамији, торнада. Зато се на јутјубу појављују прилози о томе како да се сами заштитите. Јер нема више новца да други брину о вама. И зато је и вакцина сад политичко а не медицинско средство. Она неће бити још пуштена у промет, али неки лекари већ сад изражавају забринутост за неке нове и далеко горе вирусе. Затвориће вас у куће и шта онда? Да ли знате шта ћете радити тако затворени? Како ћете трошити свој битан ресурс – време? О слободи да и не говоримо.
Новембар је близу и сви нас упозоравају да је близу. Значи да неки сценарио постоји. Какав је ваш план? Затвориће путеве граду, ваши стари ће остати сами у становима и кућама. Мудри већ сада увелико праве планове како да избегну затвор и да се преселе негде где неће за њих да мисли телевизор о томе шта да једу, где да путују, како да живе. И можда се боље организују и нађу ефикасну а јефтину управу како би се заједница одржала.
Неки Канађани су још како свесни тога да је грађански рат на помолу. И које је благо које они мисле да бране у том времену? Амиши! Зашто? Па зато што они једини имају потребно знање за враћање земље на фабричка подешавања. Они су сачували занате, они знају како да направе клин, ветрењачу, воденицу, како да живе без технологије. И шта је још карактеристично за неке од тих група (као и све секте и они имају своје поделе унутар заједнице, па тако неки дозвољавају да се користи мотор на акумулатор)? Амиши још како знају да рукују оружјем и да га користе за лов. А можда ће им то знање, ко зна, бити потребно и за заштиту заједнице.
Као што рекосмо на почетку ових текстова: и од њих се има много тога научити.
А има ли код нас чувара сећања на дане без пуњача за мобилни?
Има ли Србија човека?
Можда је време за потрагу свих потрага.
Можда је време да се фрула и гусле врате где им је место.
Крај и Богу слава.