Србија Паја а Америка Баја Патак
Кад смо кренули са продајом тепиха тржишни инспектор нам је одмах добронамерно скренуо пажњу да не узимамо оне са Дизнијевим ликовима, јер на њих мора да се плати ауторско право. А ових дана имамо прилику да идемо бесплатно (!?) на улични концерт Београдске филхармоније, која ће да изводи "Дизнијеве фантазије". Како је то могуће и, још и пре, ко ће то да финансира?
Можда вам ова непознаница помогне: Београдска филхармонија, заједно са банком Интезом, водом „Врњци“, маркетингом, „Златиборцем“, рачуноводством и још тушта и тма других јесте члан „Америчке привредне коморе у Србији“ (AMCHAM Serbia).
Ко преузме децу и омладину - влада.
Последњи дани Римског царства нису били у ратовима и освајању путем крви и мача већ - романизацијом.
Ако налазите сличности са овим сумраком западне цивилизације којој и ми припадамо - у праву сте.
Још један податак: "Златиборац", који се налази на Златибору, како сведоче сами тамошњи становници, не купује месо ни од једног српског газдинства на том простору. Али зато има одличан маркетинг, зар не?
Има ли у Србији више ишта да је наше? Сад већ постаје злослутније питање: има ли овде уопште и Срба?
Две Милице
Снајка је имала заказано код лекара, а Милицу ћемо да чувамо Мина, њена мама и ја. Снајка је спремила кашицу за случај да дете огладни, а Мина тражи од маме да је она храни.
- Мина, не знаш ти још, мала си - коментарише мајка.
- Па шта ако сам мала! Хоћу да пробам! - спремно узвраћа шестогодишња Мина.
И мајка јој допусти а Мина са нежношћу приступи храњењу бебе.
- Видиш да је храним боље од тебе. Ја је нисам ниједном умазала - говори Мина. - А после ћеш ми дати и да је пресвучем.
- Мама ће, сине... Мала си ти - одговара мајка мирно.
- Па нека сам мала, морам да научим да знам кад ја будем имала своју децу - закључује Мина по обичају мудро.
И дете пресвуче дете...
А тетка записа за споменар.
Традиција и време невремена
Невреме у Грчкој само најава невремена које треба очекивати и спремати се, злу не требало, на време
Због промене климе и доласка тропских врућина видесмо у Грчкој олују која претходи тајфунима. Поделићу нека сазнања са вама, јер сам ових дана баш интензивно гледала документарце на тему олујних и других катастрофа. Одмах на почетку да вам скренем пажњу да ће убудуће и ваш живот имати цену кад су у питању спасавања, то јест тарифу, а видећете и из којих разлога.
Дакле, испод земљине коре вазда се кува лава, која свако мало мења свет. Са отопљењем долази до све већих и учесталијих олуја, земљотреса, поплава и других катастрофа. Али то утиче и на саму традицију одређеног друштва (што сам већ писала да традиција не сме да се утамничи, већ да иде у корак са временом). Тако имате случај катастрофалног земљотреса у Јапану, у дан неке њихове прославе, а где су (будући да је Јапан земља земљотреса и других временских непогода) одавно постављени мерачи свакодневних потреса (из разлога да се ублажи несрећа реаговањем на време) тог дана мерили ниске фреквенције које људи и не примећују. Међутим, у току вечери је земљотрес добио залет и готово је сравнио град са земљом. А најгоре су прошле куће прављене по традиционалном обичају. Те куће су имале, да тако кажем, картонске зидове, док су кровови достизали тежину и до тону-две. Зашто? Јер народ није очекивао земљотрес и цунами већ тајфуне. Али време се изменило и стигло је неочекивано.
Дакле, да бисмо се заштитили, већ сад морамо да мислимо на то од чега и на који начин да градимо куће већ данас. Сама стакла морају да буду непробојна, о конструкцији да не говоримо.
И сад долазимо до приче са почетка.
Данас људи своју повезаност са природом упражњавају на један готово болестан начин. Тако, да би били близу паркова, шума, планина, они пренасељавају места која уопште нису предвиђена за живот без стреса, бар не ако под тим мислите да слажете паре и трошите и њих, и време, и себе на глупости. Тако се дешава да секу шуме у подножју брда, како би ту отворили неки локал, кафану или шта већ са терасом, а онда дође до одрона земље и вода и блато униште и град и људе. Они просто не разумеју да корење дрвећа чува планину од одрона. Или, пак, праве куће поред шума које су склоне, у времену великих врућина, катастрофалним пожарима. И зато је на Западу постављено озбиљно питање: вреди ли жртвовати живот неког спасиоца због лудости људи? Тако, на пример, Лос Анђелес и сам трпи свакодневне ударе под земљом и питање је дана када ће поново уследити земљотрес, али то људе не спречава да пуне град.
Зато је у Аустралији већ донесен закон о наплати спасавања живота ономе који је, у време поплаве, кренуо у вожњу тамо где јасно стоји знак о забрани таквог понашања у време поплава.
И сад узмите у обзир да неће бити горива, те неће бити ни хеликоптера, довољно возила, а ни новчаних средстава за издржавање. Па ако ми не ценимо свој живот, да ли је у реду да и други не цени свој?
Ово су само нека моја размишљања, којима се свакако може и приговорити, али их и допуњавати - чињеницама.
Доказ
Једном су питали мудраца:
- Како препознати доброг човека?
Мудрац је одговорио:
- То није оно што он говори или каквим се приказује, већ каква атмосфера влада у његовом присуству. То је оно што је доказ. Јер нико не може да твори око себе атмосферу која не припада његовом духу.
(мој слободни превод са руског)