Све у причама бива

Традиција и време невремена

Невреме у Грчкој само најава невремена које треба очекивати и спремати се, злу не требало, на време

Због промене климе и доласка тропских врућина видесмо у Грчкој олују која претходи тајфунима. Поделићу нека сазнања са вама, јер сам ових дана баш интензивно гледала документарце на тему олујних и других катастрофа. Одмах на почетку да вам скренем пажњу да ће убудуће и ваш живот имати цену кад су у питању спасавања, то јест тарифу, а видећете и из којих разлога.

Дакле, испод земљине коре вазда се кува лава, која свако мало мења свет. Са отопљењем долази до све већих и учесталијих олуја, земљотреса, поплава и других катастрофа. Али то утиче и на саму традицију одређеног друштва (што сам већ писала да традиција не сме да се утамничи, већ да иде у корак са временом). Тако имате случај катастрофалног земљотреса у Јапану, у дан неке њихове прославе, а где су (будући да је Јапан земља земљотреса и других временских непогода) одавно постављени мерачи свакодневних потреса (из разлога да се ублажи несрећа реаговањем на време) тог дана мерили ниске фреквенције које људи и не примећују. Међутим, у току вечери је земљотрес добио залет и готово је сравнио град са земљом. А најгоре су прошле куће прављене по традиционалном обичају. Те куће су имале, да тако кажем, картонске зидове, док су кровови достизали тежину и до тону-две. Зашто? Јер народ није очекивао земљотрес и цунами већ тајфуне. Али време се изменило и стигло је неочекивано.

Дакле, да бисмо се заштитили, већ сад морамо да мислимо на то од чега и на који начин да градимо куће већ данас. Сама стакла морају да буду непробојна, о конструкцији да не говоримо.

И сад долазимо до приче са почетка.

Данас људи своју повезаност са природом упражњавају на један готово болестан начин. Тако, да би били близу паркова, шума, планина, они пренасељавају места која уопште нису предвиђена за живот без стреса, бар не ако под тим мислите да слажете паре и трошите и њих, и време, и себе на глупости. Тако се дешава да секу шуме у подножју брда, како би ту отворили неки локал, кафану или шта већ са терасом, а онда дође до одрона земље и вода и блато униште и град и људе. Они просто не разумеју да корење дрвећа чува планину од одрона. Или, пак, праве куће поред шума које су склоне, у времену великих врућина, катастрофалним пожарима. И зато је на Западу постављено озбиљно питање: вреди ли жртвовати живот неког спасиоца због лудости људи? Тако, на пример, Лос Анђелес и сам трпи свакодневне ударе под земљом и питање је дана када ће поново уследити земљотрес, али то људе не спречава да пуне град.

Зато је у Аустралији већ донесен закон о наплати спасавања живота ономе који је, у време поплаве, кренуо у вожњу тамо где јасно стоји знак о забрани таквог понашања у време поплава.

И сад узмите у обзир да неће бити горива, те неће бити ни хеликоптера, довољно возила, а ни новчаних средстава за издржавање. Па ако ми не ценимо свој живот, да ли је у реду да и други не цени свој?

Ово су само нека моја размишљања, којима се свакако може и приговорити, али их и допуњавати - чињеницама.

Доказ