Вишеградска група и Квадритерала
Из разлога да капитал тежи укрупњавању за потребе странаца и моћних долази до оснивања ових групација. Вишеградску групу чине: Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка. Квадритералу, илити нову Југославију, како је називају, творе Бугарска, Румунија, Грчка и Србија. Још увек није познато ко је заговорник Квадритерале: Русија и Кина, или Америка и Немачка. Али о чему је овде реч? Нама ће говорити како је то групација за довод руског, турског, медитеранског или каквог већ не гаса и нафте, то јест енергената. Истина је сасвим другачија. Овај савез треба додатно да опељеши наше енергенте! Било шта да буде овде покренуто ићи ће за развој стране индустрије. Немачка одавно увози страни угаљ док своје резерве мудро штеди. И сад се појавила и ова прича (не зна се да ли је проверена зато је треба узети са резервом) да на простору Србије постоје ресурси потребни за израду аутомобила на батерије. Тако да, ако је прича тачна, то ће бити још један разлог доласка страних ауто компанија.
У исто време у свету пресушују рудници злата и за неких осамнаест година та руда ће престати да се вади.
Шта је са храном? Ако једна земља нема своју храну, то она не може да има ни своју војску. Стручњаци су израчунали да за узгој килограма шаргарепе треба шест литара нафте. Како нафте нестаје, то храна (узмимо само за пример Србију) мора да поскупљује. Али како плате не смеју да расту, а пензије ће да се укину, јер нема радника да намирују фондове, то не значи да народ треба да гладује. Зато ми имамо овде будалаштине да Арапи, као познати фармери, воде бригу о нашим њивама и њихови познати пилоти и авијатичари брину о нашем аеро транспорту. Царински рат између Кине и Америке оставио је Америку са огромним резервама хране, које не може да испоручи. Тако је вероватно и у Русији и оним земљама где има нафте и где је храна самим тим јефтинија. И ми ћемо је увозити јер немамо избора. Међутим, знајте и ово да се сад животињско месо укршта са бубама, на пример скакавцима. Тако можда нећете имати избора шта ћете моћи да купите али имате избор шта сами можете да произведете од свог напоја и у својој башти.
Градови као државе су будућност, али то ће бити тамнице и места која ће се једним стиском на дугме лако брисати са лица земље. Села су већ места за слободне људе и места за скривање у време прогона оних без жига.
Бакина мудрост
- Сваки човек на земљи је решење нечијег проблема – рекла је једном моја мудра бака.
Била сам веома изненађена њеним речима.
– Ти си решење нечијег проблема – поновила је.
И појаснила:
- Дар, који ти је дат, можда неће бити потребан свима, али је он, свакако, неопходан само неком – твој осмех, твоја љубав, твоја снага.
(мој слободни превод са руског)
"Бела Аустралија"
Не суди другом спрам свог живота
НЕ МОЖЕ СЕ УВЕК ИСПРАВНО СУДИТИ О ДРУГИМА ПО СЕБИ САМИМА
(Поуке сабрало сестринство манастира Дубрава, с благословом јеромонаха Данила Плашића, игумана Манастира Дубрава)
Неки пут се дешава да благочестиви људи, који различитим подвизима угађају Богу, смућују се видећи око себе људе такође благочестиве - али који, по њиховом мишљењу, мање него они служе Господу. Такви се онда смућују и мисле: „Зашто се и ови људи не подвизавају као ми? Зашто они не носе на себи такве подвиге какве смо ми понели? Какви су они богопоштоваоци? Зашто их људи сматрају вернима?“ итд. Овакво осуђивање је погрешно, јер Богу се не угађа само видљивим подвизима, него, пре свега, оним унутрашњим расположењем срца, које је Њему Јединоме знано.
При томе не треба од свих тражити подједнаке подвиге, између осталог зато што нису свима дата подједнака средства, снаге и могући начини за ношење тих подвига; најзад, много ту значи и положај у свету и васпитање.
Један од првих велможа Императора Римског, оставио је у једном моменту свет Бога ради и настанио се у једном скиту у Египатској пустињи, узевши са собом само једног слугу. У скиту је проживео 25 година и, захваљујући свом благочашћу, заслужио посебно уважавање од египатских отаца.
Један од њих, желећи да лично упозна подвижника и у разговору са њим добије корист души својој, једном приликом дође к њему и са љубопитљивошћу поче посматрати и њега самог и његову келију.
И - шта је угледао?
Видео је старца у меку одећу обученог и обувеног. У келији његовој запазио је постељу покривену кожом и са узглављем.
То је саблазнило госта. Домаћин је у међувремену заповедио да се за ручак изнесе кувана храна и вино, чиме се посетилац саблазио још више, и - пошто није стекао никакву корист - већ се био спремио да потпуно ражалошћен крене кући.
Али - прозорљиви старац га је разумео, и - желећи да га умудри - позвао га је преко слугу да се врати.
„Одакле си родом, оче?“ - упита он свог госта
„Из Египта“ - одговори он.
„Али из ког града?“ - упита домаћин.
„Ја сам био сељак и живео сам у једном скромном засеоку.“
„А на чему си спавао и какву си постељу имао?“
„Спавао сам на земљи...“ - одговори дошљак – „...а постељу нисам ни имао.“
„Какву си храну јео? Јеси ли икада пио вина?“ - настави старац да га испитује.
„Јео сам само сувога хлеба а пио сам једино воду.“
„А јеси ли се икада купао у купатилу?“
„Нисам знао за купатило, само за реку“ - одговори монах.
Пошто заврши испитивање, велможа рече старцу:
„Слушао сам те пажљиво, а сада и ти саслушај мене. Родом сам из Рима, био сам блиски саветник самога цара...“ - отпоче он.
Гост се сав претворио у ухо.
„Бога ради оставио сам свет, богатство и славу и дошао у ову пустињу. У Риму сам имао велелепну кућу, огромно богатство, а сада, као што видиш, живим у скромној колиби. Кревет ми је био од злата, прекривен дивним тканинама, а сада имам само ову постељу прекривену кожом. Носио сам скупоцену одећу, а сада имам само ово скромно одело. На ручковима које сам приређивао служена су разноврсна јела, а данас једем само поврће и због слабости пијем малу чашу вина. У Риму сам имао мноштво слугу, а сада ми је Господ оставио само овога старца да ме служи. И музику сам стално слушао, мој слух су надахњивале трубе, тимпани и гусле, а сада само певам дванаест Псалама - зато се немој саблажњавати због мене.“
Тада монах ускликну:
„Тешко мени што сам те осуђивао! Ја сам из мог пређашњег тешког и жалосног живота доспео у стање душевног мира, а ти си из великог спокојства и раскоши доспео у жалост, смирење и сиромаштво.“
После тога он остави старца са великом коришћу за себе, постаде му пријатељ и поче га чешће посећивати.
Шта мислите, браћо и сестре, ко је од ове двојице пројавио већи подвиг самоодрицања Бога ради? Да ли је то онај некадашњи велможа или његов гост? Разуме се - онај први, јер је прозорљив био и Духом Светим испуњен, као што вели писац житија његовог. А он је ипак носио меку хаљину, имао постељу прекривену кожом, пио је вино. Монах који га је посетио хранио се скоро само корењем и никада није знао за обућу и постељу.
Шта из овога следи?
То да свако треба само да гледа своје послове, а да друге не осуђује. Немој се пред другима разметати, него се навикавај на смирење. Са друге стране, такође имајте на уму да сваки човек добија различите дарове и то према моћи његовој, а уједно и то да Бог човеку не суди само по његовом видљивом понашању, него и по унутрашњим осећањима и тајним подвизима (који су скривени од очију људских). Амин.
извор: Одабране поуке Светих Отаца - ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, ОД ОСУЂИВАЊА БЛИЖЊЕГ, Српски Православни Манастир Дубрава, Златибор, л.Г. 2015.
Шта није воља Божија
Слика: Thor Lindeneg
Људи имају обичај да кажу: нека буде воља Божија.
Пријатељу мој, ако живиш лоше то није воља Божија! Нити може бити, никада. То је твоја воља и кукавичлук, за које ти не желиш да сносиш одговорност.
Лош карактер, пороци и грехови са којима нећеш да се бориш нису воља Божија, него воља демонска. Треће воље нема. Не треба човек да своју прљавштину и тврдовратост скрива иза воље Божије. Тако само јако погоршава.
Гервасије Агиорит
Прича о бродолому
Учитељица је ђацима испричала причу о потонулом бродићу.
– На броду је био брачни пар, који је успео да се домогне чамца за спасавање, али је у њему било само једно место. Муж је одгурнуо своју жену и сам се попео на чамац. Пред смрт, жена му упути своје последње речи.
Ту учитељица застаде на трен.
– Шта ви мислите – упита она – које су то биле речи?
Већина ученика је одмах рекла: „Мрзим те!“, или „Како сам била слепа!“.
Ту учитељица обрати пажњу на дечака, који је ћутке седео све време.
– А ти шта мислиш да је жена рекла?
– Мислим да је рекла: „Брини се за наше дете!“.
Учитељица се изненадила.
– Теби је позната ова прича?
– Не, већ је то исто рекла моја мајка пред смрт моме оцу – слегну дечак раменима.
Учитељица се надала да нико неће приметити како су јој засузиле очи.
– Тако.
Дакле, брод је потонуо. Човек се вратио кући и сам је одгајио ћерку. Након много година, кад се већ и отац упокојио, девојка је, прегледајући његове ствари, наишла на његов дневник у којем је прочитала следеће: „Већ је имала страшну дијагнозу када смо кренули на пут. Није јој остало много од живота. Боже, волео бих да сам се ја утопио уместо ње, али за добробит моје ћерке нисам могао! Нисам имао другог избора већ да је оставим саму усред океана.“
Овде се прича завршила.
Разред је ћутао.
Учитељица је видела у дечјим очима да их је прича дубоко дирнула, те да су по први пут схватили да се под маском добра не крије увек добро, као ни да издаја не стоји иза сваког наопаког поступка.
Зато никада не треба судити људима површно.
Можда не знамо много о њима.
(Мој слободни превод приче са руског)